Ja u zemlji čuda

                Razmišljam često gde sam pogrešila. Lepo sam išla u školu kao svako dobro dete, završila sve na vreme i počela da radim. Samo sam se tu izgleda zeznula. Nisam ozbiljno shvatila činjenicu da je drug Tito umro. A on je bio doživotni glavni šef firme u kojoj sam se zaposlila davne neke tamo godine. U stvari sedam godina posle njegove smrti. Firma je cvetala dok je drug stari bio živ, pa i neko vreme po njegovoj smrti, i ja sam naravno bila srećna i presrećna kad sam se zaposlila u jednom takvom gigantu. Ali, uvek jedno ali sreću kvari, zaboravila sam u svjoj svojoj sreći da posle druga starog ništa više neće biti isto. Valjda zbog onog " I posle Tita Tito ".

               Razmišljam sad posle dvadeset i kusur godina u toj istoj firmi, a i u ovoj mojoj Zemlji čuda u kojoj sam se rodila pre skoro pola veka, gde sam pogrešila. Radila sam i radim kao konj. Posao koji se ne može odložiti u fioku, ni za sutra i prekosutra. Živim u kući staroj sto pet godina. Sve podele stanova u mojoj firmi su me mimoišle. Prednost su uvek imali oni sa strane, koji su umeli da svoje radno vreme iskoriste na kreativan i nadasve plodonosan način, tražeći rupe u zakonu. Dodje čovek lepo na vreme na posao, poruči kaficu, prelista novine da se informiše i dobije ideje. A onda stavi list hartije ispred sebe i postavi sebi zadatak " Da vidim danas šta još nisam iskoristio od ove države". Pa lepo krene u akciju, pa lista službene listove, pa okreće telefone, pa se organizuje, pa na jedna, pa na druga vrata, pa opet kafica i eto ga kraj radnog vremena. Uredno on izadje na vreme, zna on za disciplinu i red. I tako rupa po rupa, sad kad pogledam njih, stanovi, deca se školuju po inostranstvu, kola se menjaju, milina božja. A ja u crnoj rupi. Kad sam bila mladja stambeni kredit sam samo mogla da sanjam. Sad daju u mojoj firmi, ali me j... godina proizvodnje. Da odem u opštinu, rećiće da radim pa da tamo rešavam i tako u krug.

                Pre neki dan uz jutarnju kafu, jelte na godišnjem odmoru, slušam kako mi se kruni zid iza tapeta, pri čemu me uvek hvata mala panika, i gledam tv.  Svi zaštićeni, mečke, delfini, psi lutalice, beloglavi supovi, razne organizacije štite i pomažu razne kategorije ljudi, samo niko da uzme u zaštitu sredovečnog, zaposlenog, vrednog i odgovornog čoveka koji bi da ima normalni krov nad glavom. Pa i mi mu dodjemo neka vrsta invalida. Ili možda da nas uzmu u zaštitu ovi što štite životinje, kao neku posebnu vrstu konja. Ili da osnujemo centar za podršku crnorupaša. To su vam oni što su upali u crnu rupu. Prestareli kredite, nemaju ništa da prodaju, plac gde žive neće niko za zgradu, stanarine visoke pa ne mogu u bolje, a rade kao konji.

                Eto, šta da vam kažem, ako ste se prepoznali u nekom detalju ne zamerite. Što se tiče besplatnog saveta, moj vam je da tražite rupe u zakonu na vreme da se nebiste oglašavali iz crne rupe kao ja sada.

                U zdravlje!       

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom