Ja u zemlji čuda

           Sve je počelo bezazleno. Mašina za sudove je promenila zvuk.

U mojoj Zemlji čuda najnormalnija stvar je da donesete neki nov aparat iz radnje i zaključite da ne radi. Na primer mašinu za veš. Ono što možete da proverite u radnji, kod kuće radi koji dan, pa stane. Onda nas najviše na svetu obraduje ako nam to odmah zamene, znate, onda izbegnete servis, majstore i druge draži koje to povlači za sobom. Prosto vam dođe da izljubite velikodušnog prodavca, produženu ruku svog velikodušnog gazde.

           Pravu čaroliju ćete doživeti ako se to desi dan dva po isteku garancije koju naravno kao i u svakoj iole uređenoj zemlji dobijete. Tu garanciju vam uvek lepo i uredno napisanu i potpisanu i overenu pečatom uruče pri kupovini aparata. Prosto ste ponosni na nju. Dođe vam kao neka diploma, prosto priznanje za uložen trud u sakupljanju novca, tabananju od radnje do radnje i konačnom odabiru aparata.

          Najfascinantnije u celoj priči je kako pogode datum. Mislim da sede neki stručnjaci i zarađuju svoj lični dohodak proračunavajući vreme uspešnog rada svojih proizvoda. Svaka im čast. Ne znam samo kako se niko nije setio da nekoga od njih predloži za Nobelovu nagradu.

          Da bih izbegla kupovinu jednog tako kvalitetnog uređaja rešim ja ipak da pozovem majstora da pogleda mašinu za sudove. Navršila jadna četvrt veka i naravno klonula. Dođoše druga dva stručnjaka iz neke druge priče, pogledaše i zaključiše da nemam računa da popravljam. Počeše da me more najcrnje misli. Od finansija do onog tabananja.

          E tu na scenu iskoči moj hipnotizer, muž, i reši da uzme stvar u svoje ruke. K'o sve računajući ne može da napravi ništa gore nego što jeste. Opremljen alatom svake vrste krene u akciju. Pronađe kvar, razmontira motor, kupi dva inače jeftina dela i jutros ga zateknem u njegovoj šnajderskoj radnji kako ga sklapa. Potvrdi čovek svoj talenat dok si rek'o piksla. Ništa lakše, motor na našoj mašini radi po principu motora nekadašnjih gramofona.

         Padoše u vodu moje crne misli i ulepša mi se divan sunčan dan. Sad ako je neka baba uvrebala mog majstora kako popravlja motor to i neće biti loše, ali samo da ga ne uvreba neka inspekcija što obavlja delatnost za koju nije registrovan.

         Ova priča neka bude oda mom hipnotizeru čarobnjaku, ne mogu da smišljam besplatan savet.

         U zdravlje!

               Naravno,.. " biseri rasuti po celom svetu", kako kaze pesma, " a ja sam selica, pa ih po nekad sretnem u letu"... E tu nastaje problem, gde počinje ovaj let. Pesma me pogodi svaki put kad je čujem i razgali mi dušu, al' brate, ja slabo putujem, a o letenju, mislim avionom, da i ne govorim.

               Sve drugo se uklapa, imam ih stvarno svuda, čujemo se, dopisujemo, vidjamo kad oni dodju, zovu me u goste, a ja ni makac. Život me skoptisao u ovoj mojoj Zemlji čuda  i samo tumaram u lokalu, najdalje do prestonice. Uglavnom tamo gde pasoš ne traže. 

               Ali,ne dajte se prevariti ovom mojom pričom. Skoro sam čula da su o meni pričali u Danskoj. Hej, nisam mogla da verujem. I tako, čestitaju rođjendan, banu mi na vrata ne najavljeni, sretnemo se kod zajedničkih prijatelja, najave se pa pažljivo planiram kako da provedemo vreme i tako. Ali da krenem ja, nikako. Sedim tako povremeno, pa nesto razmišljam. Pa i koji ću đavo negde da idem. Da me deru na aerodromu, da rizikujem, kakav sam maler, treba da prorade još neki vulkani, malo li je ovaj što već zajebava. 

              Oni i onako pričaju o meni, a to je znak da me nose u srcu. Ne pravimo trošak a zajedno smo. Tako sam vam ja istovremeno u Danskoj, Madridu, Švajcarskoj, Americi, Novom Zenlandu, Puli, Oslu, na Blogu.rs. Da da lepo ste pročitali. Šta se čudite, pa valjda smo i mi blogeri svet. Svet je i onako veliko selo. 

              Naravno da vas neću ostaviti bez besplatnog saveta. Putujte dragi moji, u srcima vaših drugova i obiđjite ceo svet.Karta je pozitivna energija i ljubav, osvežava a ne goji.

              U zdravlje!

             Sada ću kao jedna nadasve skromna žena da vam se, dragi moji čitaoci, pohvalim nečim. Skoro sam napunila 128 godina i tim povodom primila više iskrenih čestitki i naravno poklona od mnogobrojnih obožavalaca iz familije a i šire.

              Jedan od njih, ima izezetnu vrednost za mene. Dobila sam ga od moje kumaseke. To je rodbinska veza koju smo nas dve patentirale i sada koristim priliku da promovišem taj naš patent. Elem, poklon je knjiga, ali ta knjiga sadrži posvetu. Inače se zove Igra andjela pisca Karlosa Ruisa Safona. Posveta je sledeća :

              Oni se kupaju u tvojoj kafi                                                                               

              baš kad ti na vrata

              pokuca neko drag.

              Oni sede na oblaku

              koji će da polije

              tvoju bastu.

              Oni te vode za ruku

              iza ugla,gde ćeš da sretneš

              ljubav svog života.

              Oni ti ne daju da spavaš u noći

              u kojoj treba

              nešto divno da se desi.

              Oni su andjeli.

              I oni se samo igraju

              jer je igra dar bogova

                          i zove se život.

             Igraj se i ti s njima.

             Srećan rodjendan!

                          Mojoj dragoj kuma seki

             Samo da znate da moja kumaseka inače ne piše pesme, mislim ne piše ništa, uopšte se ne bavi ničim sličnim. Kaze da joj je pesma naišla onako iznenada i u jednom dahu je napisala na knjizi. I šta reći? Naravno da sam bila oduševljena što sam konačno nekome inspiracija i što sam zaslužila da mi neko napiše pesmu. Kumaseko volim te do neba!

             I na kraju naravno da imam besplatan savet. Volite se dragi moji čitaoci, delite sa drugima i dobro i zlo i lepo i ružno, radujte se i tugujte zajedno i uzgajajte kumaseke, bracakumove i sve moguce kombinacije ljudi koji će da vas vole.

             U zdravlje!

           U mojoj Zemlji čuda ljudi su stvarno čudni. Imaju neke čudne rezone i na svašta se žale.

Na primer u prodavnici će uporno da čekaju i pojedu kasirku ako kojim slučajem nema dinar, dva,  to je naša valuta, sitno, da im vrati kusur, ali zato će kao prave patriote da oproste državi dug od nekoliko penzija. Čudan neki narod. Skupljaju neke markice na kasama da kao kupe neko posuđe po nekoj ekstra ceni. Da bi sakupili petnaest markica treba da potroše bar petnaest hiljada dinara zbog šerpe koju će da plate tri ipo hiljade. Doduše sa sve poklopcem koji se posebno plaća.  Ako moj dragi čitalac nije stanovnik ove čarobne zemlje malo ću da mu pojasnim stvar. Za te pare može u svojoj zemlji da kupi osrednji klima uređaj. Najgore od svega što i mene ponese taj sakupljački žar. Sva sreća na vreme napravih računicu, pa pošto zaključih da dotičnu šerpu neću nositi na glavi da je ceo grad  vidi, ja odustadoh na vreme. Kuvaću u mojim starim sudovima, a umesto šerpe kupiću nešto drugo.

           Kažem vam ja, neki čudan narod. Zbog prirode posla ja stalno slušam žalopojke o starosti. Kako je starost teška, pa napadaju razne bolesti tipa kostobolje, naročito kad se menja vreme, pa ne mogu više da šetaju po pet kilometara po obližnjim brdima, a tek im je osamdeset druga godina, pa ih zabole ramena od kačenja zavesa i mlevenja paprike za ajvar. A eto hoće da pomognu unucima koji rade i nemaju vremena. A u međjuvremenu su ostali bez roditelja. Mislim unuci sirotani. I sve tako neki problemi. Praunučići nemirni, jedva ih sustižu u parku. 

          Naravno da kao humana i sažaljiva osoba odmah pristupim tešenju i smirivanju. Sve u smislu " pa nemojte tako, odmorite malo, pa neka i mlađi urade nesto, pa samo polako i po malo, koliko možete", ali uporni su oni, ne daju se lako i naravno uvek jedna te ista priča.

          Dok se meni ne upali sijalica! Valjda kao odbrambeni mehanizam, da ne poludim od monotonije tih dijaloga. Sad i ja imam svoju žvaku. Krenem " Pa nemojte tako. Nije sve baš tako crno. Ima i gorih bolesti. Treba i ostariti. Sad ispada blago onima sto su umrli mladi ! " I tu ih matiram! Nikad više ne pomenu starost. Obradila sam tako većinu slučajeva i sad mi je mirna glava. Izgleda da šire priču među sobom pa se i neobrađeni više ne žale.

          Naravno da ću vas na kraju posavetovati da kad ostarite, što vam od sveg srca želim, smanjite kilometražu, i uživate u svojim najboljim godinama, jer, ne zaboravite da su najbolje godine one u kojima ste tog trenutka.

          U zdravlje !

      Evo me opet na sceni. Nije da mi je ponestalo inspiracije, ma kakvi, ideje samo naviru. Drogiram se i knjigama i igricom, sve postižem. Nego, ubi me knjiga lica.

      Elem pojavi se u mojoj Zemlji čuda još jedno, ta knjiga lica. Nije to od skoro. Ne znam tačno ni kad je počelo. Ušunja se u naše živote samo tako. Deca poludela, ne skidaju se. Ne možeš da dođeš na red na kompjuter, makar malo da prospeš pamet. Kud sva deca tu i moja seka, čitaj ćerka, ne silazi.Vidim i penziju je tražila od knjige lica. Još joj nisu odgovorili.

      E sad. Ajd' što ona tamo talabesa, nego i mene nakači. Doduše pitala me, da ne grešim dušu. I ja pristadoh. Odmah mi je sve bilo jasno. Stavila moju sliku sa njom. Malo joj bilo njenih slika na njenom profilu, to se jelte zove profil, nego se svuda iskačila i kod mene. E to li je bio cilj vežbe!? I tako kad sam već tu krenem i ja da talabesam po toj knizi lica i eto zapostavim moje pisanije.

      A tamo, na toj knjizi, nakačila se deca, pa se preko dece nakačili roditelji, a mogu vam reći i pojedine babe. Pa kad tu krene prepiska, pa pohvale, pa izlivi emocija,pa pametne misli tipa "tvrd je orah voćka čudnovata,al' je čekić sprava zajebana", pa ljudi, nikad kraja. A onda u sred razgledanja, cuješ "poing", a ono ti se neko direktno javlja na vezu. Pa onda tu klikneš, milina božja od priče. 

      Sad, sve to ima prednosti i mane. Prednosti, ne košta puno, ne pereš šoljice od kafe, ne plaćaš autobus i avion da bi nekoga video. A mane, pa šta da vam kažem? Ako hoćete nekom da skrešete nešto, onako sočno, ipak je bolje skuvati kafu pa uz nju. Posle ti slatko dok pereš šoljice i sećaš se njegove face.

      I da ne dužim više, uključite se i vi ako u vašoj zemlji ima toga. Sami, preko dece, baba, unuka, kako bilo. Pa da vidite koje ludilo.

      Naravno, za kraj jedan savet. Ne preterujte osim ako imate još mnoooogo da radite do penzije. Treba pokušati.

      U zdravlje! 

        Konačno se dokopah ovog savremenog sredstva komunikacije. Seka počela da sprema ispit, pa eto sad se to ne može bez kompjutera. E majko moja, da je meni bio jedan, nego sve iz knjiga i na pešaka što bi se reklo.

        Nego nisam htela o tome. Ovih dana , sticajem okolnosti, dodje mi jedna epohalna misao na pamet, pa evo da je podelim sa zainteresovanim čitaocima. Dodjoh do zaključka da ako čovek hoće duže da poživi mora da počne na vreme da umire. Da da, dobro ste pročitali. Da počne na vreme da umire. Evo znam više takvih slučajeva koji umiru tako već tridesetak godina. Lepo ljudi sebe proglase za bolesne i slabačke. Svi ih štede, sklanjaju i paze i ono tako bolesni eto umiru i uz put te što ih paze sahranjuju. I naravno uvek ucveljeni objave da su eto oni sledeći sigurno. Uz to naravno piju oni po neki lek, kako da ne piju kad su skoro pa gotovi. Malo da smanje kiselinu, jelte da ne progore želudac, pa i poneku tabletu za pritisak, jer taman da im se nešto dogodi a nikog od publike pred kojom su umurali godinama. Sram bilo publiku pomrla u međuvremenu. 

        Mudar je ovaj naš narod u mojoj Zemjli čuda, lepo kaže "žuti žutuju, a rumeni putuju". Ne otkrih ja rupu na saksiji nego se malo pozamislih nad svojom sudbinom. Da l' da predjem u te žutaće? 

          Ode moja Seka (čitaj ćerka), na studije u prestonicu. Moji raniji verni čitaoci znaju da je nadimak Seka dobila po čuvenom pitanju iz jednog domaćeg, više puta repriziranog filma: " Ko će danas da šeta seku?" Od malih nogu je imala potrebu da bude šetana. I tako ta naša mala Seka poraste, bi na vreme u obrazovanju usmerena i krenu s Božom pomoću na fakultet.

          Da bismo izveli taj poduhvat sednemo ja i moj hipnotizer (čitaj muž) da napravimo finansijsku konstukciju. U stvari nismo sedeli. Legne on na jedan trosed, ja na drugi i počnemo da mudrujemo. Ležeći položaj je pripomagao dotoku krvi u mozak jer takvi poduhvati zahtevaju dooobru prokrvljenost. Prvo smo mudrovali svako za sebe, a onda je počelo izlaganje. Prvo je on izbacio cifru, kao bolji matematičar. Ne rekoh da se radnja odvijala mnogo pre Sekinog upisa. Cifra ohoho. Tu mi ležeći položaj pripomože da ne padnem. A mozak vri. Padoše tu i prve ideje, za uštedu naravno.

          Pošto stalno prigovara kako pušim, rekoh, pošto on ne puši, da vidimo to što on ne pogori pred očima. Da da u kasu pedeset evra što ne puši! Kad smo kod pušenja, ja ne obustavljam, jer ću kao majka da se sekiram za oboje, on ne mora. Ja ću da se oblačim kod Kineza. I ko mi od sad kaže nešto protiv njih naj....o je. Kad ode Seka, klopa dva puta dnevno. I onako smo pustili stomake, dobro će nam doći. Pranje, peglanje itd, sve na jeftinu struju. Vidimo mi ne ide nam loše. Obuću na gomilu,dve stonoge da obuješ. Sve kod obućara na popravku, od babe da pravi devojku. Tu meni pade na pamet, ako jedemo margarin, a može slan ili sladak uz jogurt ili čaj, eto rešenja. Džemove i onako dobijam, a bogami i po neku teglu meda. Sve džabe. Sapun ne umemo da kuvamo, ali brate mnogo ga trošimo. Kupanje samo subotom, kao kad smo bili deca. Samo isušujemo kožu bespotrebno. Radnim danima peremo samo kritične tačke. Deterdžent najjeftiniji, i onako su svi puni sode, što da idu pare u kanalizaciju?

          Ideje samo naviru, troškovi se smanjuju, a fond za školovanje raste.Muž popravlja po kući, ja grickam slane štapiće i pijem običnu vodu, još da ubedim obućara da mi negde nabavi blokeje,eto je i rata za autić.

          Ja vam dadoh neke predloge, ako imate sličnu muku, a radite za platu i imate vredno i dobro dete koje hoće da se školuje. Na kraju i besplatan savet. Obavezno lezite pri donošenju važnih odluka i pronalaženju rešenja. Zbog boljeg dotoka krvi u mozak i prevencije pada u nesvest.

          U zdravlje!

         Završi nam se u Zemlji čuda epizoda sa paradom pod nazivom " Čega se pametan stidi budala se ponosi ". Nazivu je kumovao pametan narod koji je nekada živeo na ovim prostorima i imao velikih muka sa Turcima.

         U stvari je uvek imao muka sa nekim. Kako god se oni zvali, narod je najebavao ovako ili onako. Evo sad je aktuelan predlog zakona o penzijama. To vam je ako niste znali, ono kad mi radimo, a od plate nam uzimaju deo novca, kao bolje će oni to da nam sačuvaju od nas samih, za starost. Da mi to kojim slučajem ne potrošimo, pa da u starosti budemo jadni siromašni i gladni. Ne, ne dozvoljavaju to oni koji brinu o nama u Zemlji čuda. E sad, oni to nama čuvaju do određenih godina naše starosti ili radnog staža, pa nam dele kako kad i koliko ima, dozirano, da ne preteramo. Nikako se tu ne možete prejesti, obući kako valja, putovati. Pogotovu ne sve to u isto vreme. Taman posla. Pa matori su to ljudi. Da se sad pod stare dane blesave po banjama i brukaju nas, ajde Boga ti. Ne, ma brine naša vlast o svemu, nema šta.

          Eto sad je najnovije da ćemo da radimo do šezdeset pete godine, naravno ako budemo te sreće da dočekamo istu. Evo ja sam prva skeptična. Ja ako dočekam, radiću četrdeset jednu godinu. Zamislite moju sreću, kolike će pare oni meni da sačuvaju za starost. A tek unuci, ako ih bude bilo, nikako neće krenuti pogrešnim putem. Svaki dan će im počinjati vođenjem bake na posao. Tu će se upoznavati sa drugim unucima, a sve će to biti zlatna deca, jer se brinu o svoji starima.

          Nego, vrzma mi se ovih dana jedna gnusna misao, ne znam i koliko je pametna. Ako izglasaju taj zakon, da za koju godinu, prošetam gola do posla, pa da ako daju neku invalidsku. Em da krcnem koju penzijicu više, em da ne mučim unuke, omrznuće me deca bez veze.

          Vi znate da sam u ranijem mom pisaniju imala običaj da dajem besplatan savet. Evo ga. Ako želite da dočekate penziju, smišljajte originalan način. Ovo naravno važi samo za stanovnike  Zemlje čuda, jer nikad se ne zna. Vi taman u šezdeset šestu, a oni proglase do sedamdeset treće.

          U zdravlje!

        Sad mi je mnogo lakše kad pročitah da će policija da mi zaštiti braću pedere na zakazanoj im paradi. Ne dajte se zbuniti sa ovim " braću pedere". Pa i ja sam peder, kad bolje razmislim, eto priznajem javno. Volim jednog muškarca, oca moje voljene ćerke. A boga mi umem i da se okrenem za zgodnim muškarcem, eto priznajem.

         Samo, kao humanista zabrinuta sam za ostale pojedince devijantnog ponašanja. Šta sa mučenicima pedofilima, sad oni mogu da se pobune kao progonjeni, pa jadni voajeri, pa egzibicionsti, mukice, moraju da se kriju po žbunju, a ovi iz gradskog zelenila potkresali parkove, zgodnih mesta sve manje. Baš bi bio lep transparent " VRATITE NAM ŽBUNJE". Ili " ZAšTITITE KOZE", to bi naravno nosili oni što vole seks sa životinjama. A onda bi neki rekli, a što koze seljoberi, šta je sa nama iz gradova, i tako u nedogled. Priznajem da sam konzervativna , valjda me j...e godina proizvodnje,ali sve mi se nekako čini da fali jedan kao što je nekad bio jedan drug Tito, pa da udari veto na sve to. Jebote, ovo ispade u stihu na kraju!

         Izvinjavam se gore navedenim grupacijama, nisu oni krivi što se priroda poigrala, znamo da postoje pa baš ne moraju i da paradiraju. Ja napisah, a vi braćo pederi neka vam je Bog u pomoći.

         U zdravlje!         

          Još sam među živima, na planeti Zemlji, a u Zemlji čuda. Ovo u slučaju da se neko nekada zapitao gde sam. Možda mu je nedostajalo moje mudroserisanje ili mudroserosanje, ne znam šta lepše zvuči. E sad što me nije bilo, šta da kažem? Nešto izgubih volju za pisanjem, a dobih za nešto drugo. Obuzela me takva strast kojoj nisam mogla da se oduprem. Nije da nisam imala inspiraciju, tema na pretek, pa ja zivim u Zemlji čuda, ali ...

          Počela sam da se drogiram. Nema drugog objašnjenja. Naizmenično Zumom i knjigama. Svaki slobodni trenutak provodila sam za kompjuterom na Zumi. Vrtela sam je bezbroj puta i do besvesti. Kuglice su mi išle pred očima i ispirale mozak od svakodmevnih problema i krv od adrenalina. To mi je tako prijalo da sam pretpostavila da se verovatno tako osećaju oni na lakim drogama. A onda tako ispranog mozga, lutala sam svuda kroz moje knjige. Čitala sam sve što mi padne pod ruku, halapljivo, nezasito i ponekad uporedo dve, tri knjige, zavisno od raspoloženja. Bežala sam od stvarnosti kad god je to bilo moguće. Neke delove čitala i po nekoliko puta, podvlačila, terala sebe da pamtim rečenice. A zašto? Pojma nemam, tako me je nesto teralo iznutra. Kao narkoman u potrazi za drogom, čim stignem do zadnje trćine knjige, ja u potragu za novom.

          I još uvek je tako. Skinula sam se sa Zume, sad sam na pasijansu, knjige gutam i dalje, i tako verovatno do sudnjega dana. Čula sam da je neki momak umro neprestano igrajući igrice,što ne verujem da će mi se desiti jer još uvek radim i imam i druge obaveze. Od čitanja, nisam čula da je neko umro. Za sada toliko, moram da se vratim u moj svet.

          U zdravlje!

                Razmišljam često gde sam pogrešila. Lepo sam išla u školu kao svako dobro dete, završila sve na vreme i počela da radim. Samo sam se tu izgleda zeznula. Nisam ozbiljno shvatila činjenicu da je drug Tito umro. A on je bio doživotni glavni šef firme u kojoj sam se zaposlila davne neke tamo godine. U stvari sedam godina posle njegove smrti. Firma je cvetala dok je drug stari bio živ, pa i neko vreme po njegovoj smrti, i ja sam naravno bila srećna i presrećna kad sam se zaposlila u jednom takvom gigantu. Ali, uvek jedno ali sreću kvari, zaboravila sam u svjoj svojoj sreći da posle druga starog ništa više neće biti isto. Valjda zbog onog " I posle Tita Tito ".

               Razmišljam sad posle dvadeset i kusur godina u toj istoj firmi, a i u ovoj mojoj Zemlji čuda u kojoj sam se rodila pre skoro pola veka, gde sam pogrešila. Radila sam i radim kao konj. Posao koji se ne može odložiti u fioku, ni za sutra i prekosutra. Živim u kući staroj sto pet godina. Sve podele stanova u mojoj firmi su me mimoišle. Prednost su uvek imali oni sa strane, koji su umeli da svoje radno vreme iskoriste na kreativan i nadasve plodonosan način, tražeći rupe u zakonu. Dodje čovek lepo na vreme na posao, poruči kaficu, prelista novine da se informiše i dobije ideje. A onda stavi list hartije ispred sebe i postavi sebi zadatak " Da vidim danas šta još nisam iskoristio od ove države". Pa lepo krene u akciju, pa lista službene listove, pa okreće telefone, pa se organizuje, pa na jedna, pa na druga vrata, pa opet kafica i eto ga kraj radnog vremena. Uredno on izadje na vreme, zna on za disciplinu i red. I tako rupa po rupa, sad kad pogledam njih, stanovi, deca se školuju po inostranstvu, kola se menjaju, milina božja. A ja u crnoj rupi. Kad sam bila mladja stambeni kredit sam samo mogla da sanjam. Sad daju u mojoj firmi, ali me j... godina proizvodnje. Da odem u opštinu, rećiće da radim pa da tamo rešavam i tako u krug.

                Pre neki dan uz jutarnju kafu, jelte na godišnjem odmoru, slušam kako mi se kruni zid iza tapeta, pri čemu me uvek hvata mala panika, i gledam tv.  Svi zaštićeni, mečke, delfini, psi lutalice, beloglavi supovi, razne organizacije štite i pomažu razne kategorije ljudi, samo niko da uzme u zaštitu sredovečnog, zaposlenog, vrednog i odgovornog čoveka koji bi da ima normalni krov nad glavom. Pa i mi mu dodjemo neka vrsta invalida. Ili možda da nas uzmu u zaštitu ovi što štite životinje, kao neku posebnu vrstu konja. Ili da osnujemo centar za podršku crnorupaša. To su vam oni što su upali u crnu rupu. Prestareli kredite, nemaju ništa da prodaju, plac gde žive neće niko za zgradu, stanarine visoke pa ne mogu u bolje, a rade kao konji.

                Eto, šta da vam kažem, ako ste se prepoznali u nekom detalju ne zamerite. Što se tiče besplatnog saveta, moj vam je da tražite rupe u zakonu na vreme da se nebiste oglašavali iz crne rupe kao ja sada.

                U zdravlje!       

          U nedostatku vremena, ovih dana preletim po blogu, dam po neki komentar, ali nikako da sednem i napišem nešto. Ali eto malog vraga kamenosera. Slučajno u svojoj administraciji primetim komentar na svoj post Inspiracija napisan davnog 17. avgusta tekuće godine. Naravno da sam otvorila , kad tamo imam šta i da vidim.

          Imala sam čast da mi se obrati lično autor pesme Govno mi je kamen. Bar se tako potpisao. Izvinjavam se pravom autoru ako to nije bio on. Da vam ne bih prepisku ovde izlagala, zainteresovani mogu komentare pročitati na mom postu Inspiracija od 17. avgusta. To je inače pretposlednji moj post. Izvinjavam se u ime autora komentara, studio69, kako se predstavio, što nas je sve nazvao majmunima i nahranio onim svojim tvrdim proizvodima, jer on to neće sigurno učiniti. Takođe se izvinjavam i u svoje ime što ću vas izložti grubostima koje inače nisu moj stil i način, ali eto ponekad " nužda zakon menja", što bi rekao naš pametan narod. Na kraju sam mu naravno dala i besplatan savet tako da ovih dana očekujem i novi hit.

          U zdravlje!

      Ako se neko upitao ovih poslednjih meseci gde sam bila i šta sam radila, priuštiću mu zadovoljstvo da pročita. Ali ne šta bih ja napisala već moj biograf kada ja postanem poznata spisateljica, naravno posle svoje smrti kao što red nalaže, kad su veliki u pitanju. Pa zar sumnjate da ću ja postati poznata jednoga dana kada nikoga od nas više ne bude bilo?

       Dakle, reći će on, moj biograf:" Krajem leta te davne dvehiljade osme godine bila je okupirana pripremama za proslavu punoletstva svog jedinog deteta, ćerke, koju je od milošte zvala Seka, Mica, Vojče, Micko, sve primereno trenutku i raspoloženju. Pripreme su bile dugotrajne i detaljne, zahtevale su dosta truda, vremena i novca, tako da se S. udaljila od pisanja što joj je teško padalo. To sam saznao iz pouzdanog izvora, bliskog spisateljici. Isti izvor mi je dao i podatak da je slavna S. nekoliko dana posvetila i zbivanjima u struci, saznajući šta je novo na polju medicine. To je opisano u njenom postu Bez muke nema nauke, objavljenom na samom početku njenog stvaranja. Naime, prošla je kroz slične muke, ali sada kao iskusna sa više lakoće i uspeha. Opremljena novim velikim koferom. U to vreme i ćerka joj se spremala na matursku ekskurziju, tako da se kofer pokazao kao pravilna investicija. Pri tom vađenje potrebnih dokumenata Seka je obavila sama uz pomoć tate inače voljenog supruga naše spisateljice.

        Ovaj period njenog života, iako obeležen nestvaranjem imao je veliki značaj u njenom životu i naprosto je uticao na dalji tok njenih životnih zbivanja. Naime, našoj spisateljici, S. u tom burnom periodu njenog života odjednom je nestalo enzima za varenje govana. Da, da dobro ste pročitali, nestalo joj je enzima za varenje govana. To sam  saznao takođe iz pouzdanog izvora bliskog S. Da pojasnim kako se to desilo.

        Nasa slavna spisateljica bila je poznata kao osoba spremna da pomogne svakom i u svakoj nevolji. Imala je pozitivnu energiju koju je nesebično širila oko sebe i delila je sa drugima. Ali postojale su osobe koje su to zloupotrebljavale. Uviđala je ona to, gledala im kroz prste i strpljivo varila po jedno veliko govno, kad bi shvatila da ga je ponovo pojela, jer je svoju pozitivnu energiju i dobrotu pogrešno rasipala na pogrešne ljude. I onda je došlo to poslednje govno koje je pojela, i koje je istrošilo i poslednji molekul datog enzima.

        Ova pojava je doprinela da se S. probudi iz jednog sna koji je trajao ravno trideset godina. Ali je naravno kratkotrajno uticala na spisateljski elan koji joj se polako ali sigurno vraćao."

        Eto ovo će moj biograf napisati jednoga dana, a ja vam savetujem, ovako besplatno, a iz ličnog iskustva, ne dozvolite sebi da jedete ono iz njegovog teksta, nego osobe koje vas na to nateraju, izbegnite, spakujte ih po fiokama vaše duše, i razmenjujte pozitivnu energiju sa sličnima sebi.

           Dok mi živimo, radimo, preživljavamo, neko sedi i smišlja gluposti. Onda se takve gluposti lepe na nas hteli mi to ili ne. Sudaramo se sa njima svakodevno. Nekad samo čujemo, nekad smo ne svojom voljom uvučeni u to, sve u svemu, mene retko kad da mimoiđe.

           Tako, moj hipnotizer ( čitaj muž ), voli svoje slobodno vreme da provodi na internetu, tražeći radio stanice i slušajući muziku. Šara, tako reći po čitavom svetu, sa slušalicama na ušima, jelte, da ne ometa ukućane dok uživa. Kod nas vam je , inače sve po sistemu živi i pusti druge da žive,naravno uz ispunjavanje obaveza u našoj maloj zajednici. Ali to nije tema ovog pisanija. Elem, tako nađe on pesmu na nekoj radio stanici i počne da se smeje. Jako je blesavo kad čujete nekoga da se smeje, onako sam sa sobom, a ne čujete čemu se smeje. Naravno da je to hteo odmah da podeli sa nama, pa je pustio muziku glasno, da i mi čujemo.

            Muzika je od neke pesme Tošeta Proeskog, ali tekst! Sad, pošto sam ja tehnički poluapsolutno zaostala, ne umem da vam napravim sličicu pa da kliknete na nju i to čudo da čujete, ali ću vam preneti tekst:

           " Ja moram počet pit laksative jer ne mogu više, to muke su žive. Jer toliko patim što serem ormare, pukoše mi kapilare. A tebi je lako, ti pjevaš dok sereš, dok se ja derem ko Monika Seleš. Kada ti meko niz guzicu krene,ti se tada sjeti mene,jer ( onda ide refren ) govno mi je kamen, govno mi je kaaaamen.

            Kad u more serem posle puta, ono tone a ne pluta. ( onda opet refren ), govno mi je kamen ( dva puta ). Ja postao sam čovjek koji ima šupak kao Hirošima, jer govno mi je kao kamen. Ja kao da jedem samo čokolade, od kojih se glazure za torte rade. Da li da pijem omekšivače veša da mi se govno omekša. I onda na kraju ( ja pomislih da je stvarni kraj ovom sranju, kad jok ),u još većem bedu, ja muriju zovem da govno privedu, ne pomaže kotlić ni četka sa strane, govno ti je kamen, govno ti je kamen ( ovde su prateći vokali ). Zato što se jako loše hraniš, mahunarke ne tamaniš, govno ti je kamen, govno ti je kamen ( refren, naravno ).

             Ovde sam taman pomislila da je kraj, jer valjda smo čuli poučnu poruku pesnika, ali prevarila sam se, peva on dalje:

             " Zbog tako loše hrane čovjek svaki ima čmar ko Nagasaki, govno ti je kamen. Ovaj tvoj govor me tako, nikad nisam razmišljao ovako. Da si mi prije to reko, sad bi srao meko. Jer govno mi je kamen, jer govno mi je kamen." Ovde ja shvatih da je dijalog u pitanju. Ovaj kuka, a onaj ga savetuje.

             Sad ako mislite da je ovde kraj, nije, majstor je vozio i dalje, ali je počeo da ponavlja pa sam se ja isključila i tu konstatovala da je to bila glupost za taj dan. Znate, ja ne mogu da zaspim uveče ako za taj dan nisam čula ili doživela neku glupost.

              Shvatićete da sam imala žarku želju da prikažem jedno fino, tvrdo govance, pa vi stavite strelicu, ono se pojavi ručica, kliknete, a ono krene ova prelepa oda. E sad ne znam kako da je baš nazovem, oda sranju, zatvoru, mahunarkama, biće da je najbolje, jer one se ovde veličaju. Ali ne vredi, ne znam to da odradim na kompjuteru, a dok se ja obučim, plašim se proći će me stvaralački zanos. Jer, kao što vidite i tvrda stolica nekog tamo nesretnika može da bude inspiracija, i za pesmu i za prozu.

              Sada naravno besplatan savet ( ne računam što sam vam napravila ovu poučnu prst prezentaciju, gde melodiju morate zamisliti,a možete i sami komponovati ) , kad imate slobodnog vremena, molim vas, smišljajte nešto, kako da kažem, sofisticiranje, plemenitije, da ulepšate ovaj ionako usran svet.

              U zdravlje! 

           Ovih dana sam se nervirala,  nerviiirala kako nisam odavno. Sunce je naravno izlazilo i zalazilo, zemlja se okretala oko svoje ose i oko Sunca, a meni su se dešavale stvari u fazonu " e da si ranije došla ", što mrzim iz dna duše pogotovo kad znam da je to samo sviranje ku..u da budem otkačena iz nepoznatog mi razloga. Naravno da je to uticalo na moj stvaralački žar i ubijalo mi volju za pisanjem.

            A onda jutros kao kap u prepunoj čaši nerviranja, dođe mi ono Čavićevo srebro na tekućim olimpijskim igrama. Sednem ja jutros,pijem kafu i Coca colu i gledam tv. Javljaju da je osvjio drugo mesto. 'Ajde što javiše nego počeše da prikazuju snimke. Niti sam stručnjak niti sudija, ali vidim da je on ispod vode dodirnuo bazen,a onda onaj što kao pobedi, iznad vode. Usporili snimak, a meni se kosa diže na glavi, toliko sam se naježila. Pa ustanem, ponesem onu Coca colu i prospem u sudoperu. Opsujem na glas: " Jebala ih Coca cola ! " Pa taman da podnesu da se podiže srpska zastava prva, a njihova ispod. Da je momak plivao za njih, a ne za Srbiju bio bi prvi. Tako nadrndana i besna krenem da polemišem, a volim da serendam samo tako, pa čujem da svi idu na doping kontrole, samo za američke sportiste to ne važi jer, zaboga država garantuje za njih. Pa dokle ta zajebancija, kad će da im bude dosta!? Pa onda tako besna, usmerim sva svoja veštičja znanja, umeća i anateme protiv njih. Za od bombardovanja pa na ovamo do plivanja. I sad očekujem rezultate.

           Ovog puta sam bila kratka iz jednostavnog razloga, da ne drndam više po svojim živcima. Samo da prođe ovo pomračenje meseca, možda mi i to smeta kao staroj veštici.

           U zdravlje! 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom