Ja u zemlji čuda

Nisam pametna

sanjalice | 25 Jul, 2008 12:25

Znate, oduvek sam volela da ucim. Da, da, da ucim. Od malih nogu. Sad ako nekome pripadne muka od ove moje izjave, sta cu, neka odustane od daljeg citanja, ja samo iskreno priznajem. Toga sam postala svesna malo kasno, tek na fakultetu, ali sta je tu je.

Od malih nogu sam bila zeljna znanja. To se manifestovalo cim sam napunila sest godina. Zapela sam da idem u skolu ili da crknem. Posto sam tu sestu napunila u junu, nisu hteli da me prime ni u jednu. Ja da crknem, haos u kuci. Onda je moj pokojni deda, koga sam obozavala, a i on mene, nasao solomonsko resenje. Poznavao je direktora jedne skole i isao da moli da me primi kako zna i ume. On je pristao, ucinio dedi, mene vakcinisase vanredno, kao palu sa Marsa i ja krenuh, neke tamo davne hm... godine. Bilo je to u drugoj polovini prosloga veka.

U uciteljicu sam gledala kao omadjijana. Ona je bila krupna, imala je brkove i dlake na rukama i nogama, ali je nosila suknju, tako da sam bila sigurna da je uciteljica, a ne ucitelj. Skola je bila malo udaljenija od moje kuce, ali ko te pita, samo kad me primise. Naravno da me je prvog dana u skolu odveo deda. Roditelji profesori, i njima pocinjala skola, a i dete blesavo, zapelo da ide pa to ti je, bas kad oni imaju najvise obaveza. Taj prvi dan pamtim kao da je juce bio. Da ne pomislite da je to bilo nesto spektakularno, ma ne, nego sam ja sad blize onim godinama kad pamtite sta je nekad bilo. Evo sta sam prekjuce rucala, ne mogu da se setim.

I tako krenuh ja da ucim sa zarom i elanom. U stvari, moglo bi se reci sa ljubavlju. Ne, nisam ja imala sve petice. U gimnaziji sam uvek bila odlicna sa trojkom iz matematike, ali volela sam brate skolu svim srcem. Onu guzvu, kalakurnicu, pa i ucenje onoga sto mi se dopadalo.

Kad sam krenula na fakultet, mojoj sreci nije bilo kraja, a naravno ni sreci moje uze i sire familije. Narocito je deda bio ponosan. Njemu da zahvalim sto izbegoh cuveno usmereno obrazovanje i prijemni ispit na fakultet, jedna jedina godina kad ga nije bilo. Hvala ti deda! Volela sam skolu, a i ona mene.

I tek sam na fakultetu primetila jednu cudnu pojavu. Najmirnija sam bila i najsrecnija kad ucim. Mora da je to bio neki poremecaj, ali nema veze. I tu sam bila fascinirana svojim profesorima. Upijala sam kao sundjer. Kad sam otisla na specijalizaciju, opet mi se vratio isti osecaj topline oko srca. Tu sam ispoljila jos jedan talenat. Da svemu nadjem definiciju. Sad ce vam sve biti jasnoi. Kad profesor na ispitu postavi pitanje prvo ide definicija. I tako uceci ja malo zadremam, pokrijem se knjigom i u nekom polusnu kao nesto ponavljam,kobojagi da ne gubim vreme. Trgnem se, otvorim oci, i prvo ugledam luster, naravno. I krenem naglas : " Luster je sijalicno mesto koje moze biti razlicitog oblika i velicine!"

Pa ljudi moji, recite jel to normalno!? Vidite dokle moze coveka da dovede ljubav prema skoli i ucenju. Kad bolje razmislim i sumiram ta ljubav mi nije donela neku veliku korist. Kad pogledam, vise muke nego koristi. U stvari, mozda kad sam zapela da krenem u skolu, da je umeo neko da me ispalapuca, i mene i dedu, pa da mi se ogadi odmah, ali ko ce ga znati sta je dobro.

I evo sad matora, pa nesto mlatim po kompjuteru. Kao hocu nesto da naucim. Izgubila mi se ona ikonica gde menjam sa EN na SR ( upuceni ce razumeti), i naravno ne znam kako da je vratim, a hocu da pisem, pa vi dok citate udarajte kvacicu u glavi gde treba. Nemojte sad da vam dam i definiciju kvacice. Ne vucite me za jezik to jest tastaturu. Ne zaboravite da sam skolu jela za dorucak, rucak i veceru, i to sa apetitom! Ovo vam je kao besplatan savet.

U zdravlje!