Ja u zemlji čuda

             Sunce vrelo prži, baš onako fino, nezdravo kako piše u novinama. Ali naravno moje zemljake iz Zemlje čuda to ni malo ne sprečava da mu se besomučno izlažu.

             Inače smo poznati kao neustrašiv narod koji je sve svoje poraze umeo da proslavi kao pobede. Još da pobedimo ovo Sunce sa sve rupama u ozonskom omotaču, pa da se konačno skrasimo.

             Juče sam takoreći iz prvih redova posmatrala tu bitku. Ma šta posmatrala, učestvovala! Prvo sam se obezbedila ležaljkom i suncobranom. Da imam oružje za svaki slučaj. Prostrem peškir, namažem se mlekom, faktor 30, to koliko da pokažem da nisam kukavica ako sam posmatrač, natakarim naočare i gledam. Idu borci, oba roda. Pustili stomačiće, nose torbe sa provijantom. Obično je glava porodice i komornik istovremeno. Da se pokaže ko je najjači. Neki su tolike patriote da i decu vode i to svih uzrasta. Oni mlađi, koji dolaze sami ili u paru, sa dragom ili draganom, kako hoćete, oni su bogme i najhrabriji. Hrle tamo gde nema senke, a o suncobranu nema ni govora. Eh, mladosti. Setim se sebe u njihovim godinama, pa mi nešto milo oko srca. Što ti je mladost. Ali da mi je bila ova pamet, mislim se nešto, pa, bilo bi manje bora i mladeža. Eh ko je o tome mislio kad te ponese žar borbe sa Suncem.

             Gledam tako, krenuše pripreme. Mažu se svi. Sami, uzajamno, mažu decu. Pa na sunce, u borbu. Ko da odoli, kad je još i platio ulaz. Neki preko sindikata ( znate još to postoji u našoj Zemlji čuda ), a neki i punu cenu. Bore se, znoje se, mršte, neki stavili peškire na glavu, valjda misle tako će bolje uplašiti neprijatelja. Ja samo zamišljam kako im kuva ispod onih peškira.

             Pošto se te borbe odvijaju uvek pored vode, mislite tamo ćete naći spas. Jest' vraga! " Plavuše " pozelene u bazenskoj vodi! I tu vam preti opasnost, ako ste jedna od njih. A o bombardovanju loptama da i ne govorim. Tu me sva sreća domaći izdajnik pogodi samo za vrat, pa dobro prođoh. Na kraju preživeh i pod tušem na kojem je frižiderska temperatura vode. Sva sreća te me ne potera u wc, ne znam kako bih progurala kockice leda. 

             Nego, sad dolazi ono najgore. I mene ovako pametnu i opreznu, ponese žar borbe. Kako da ne učestvujem sa svojim narodom, rame uz rame? Izvučem onu ležaljku ispod suncobrana, pod izgovorom sušenja kostima, pa krenem, đa potrbuške, đa poleđuške. Pa nisam ja neka baba da gledam iz prikrajka kako narod gine! A sunašce prži li prži. Ne pogledah na sat. Ko još da gleda na sat kad je na godišnjem i pauza traje čitav dan.Kasnije se ispostavilo, da sam odolevala do kritičnog trenutka,čak do jedanaest časova. Ma umem ja kad hoću, da se pokažem kao vrlo borbena i požrtvovana.

             Zato sam ove koji su pošli samnom umela da posavetujem ko od njih ne sme na sunce i iz kojih razloga. To mu dođe nešto k'o Kosovka devojka.Što sam bila ponosna na sebe, samo da znate. Iz te naše borbe izađe i jedna žrtva. Pade neka žena u nesvest, ali kasno, tek oko pola sedam. Šta joj je to trebalo da se obruka na kraju, ne znam. Dođe i hitna, brže su otišli nego što su došli. Ma šta ima  da traže tu kad smo mi jedan žilav narod, što smo više puta dokazali.

             E sad, kakva je danas situacija na bojnom polju, pojma nemam, jer vidam rane od juče. Doduše povadila me genetika. Znate, mi odmah pocrnimo, nema plikova. Ali ipak, zbog profesije, da se malo pridržim saveta, da se ne brukam.

             Inače, moj besplatan savet vam je, da nikako ne dozvolite da vas ponese žar borbe protiv Sunca, jer više ne važi ona " ko se Sunca krije bolje da ga nije ".

             U zdravlje!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom