Ja u zemlji čuda

Rezon

sanjalice | 19 Jun, 2010 10:55

U mojoj Zemlji čuda ljudi su stvarno čudni. Imaju neke čudne rezone i na svašta se žale.

Na primer u prodavnici će uporno da čekaju i pojedu kasirku ako kojim slučajem nema dinar, dva, to je naša valuta, sitno, da im vrati kusur, ali zato će kao prave patriote da oproste državi dug od nekoliko penzija. Čudan neki narod. Skupljaju neke markice na kasama da kao kupe neko posuđe po nekoj ekstra ceni. Da bi sakupili petnaest markica treba da potroše bar petnaest hiljada dinara zbog šerpe koju će da plate tri ipo hiljade. Doduše sa sve poklopcem koji se posebno plaća. Ako moj dragi čitalac nije stanovnik ove čarobne zemlje malo ću da mu pojasnim stvar. Za te pare može u svojoj zemlji da kupi osrednji klima uređaj. Najgore od svega što i mene ponese taj sakupljački žar. Sva sreća na vreme napravih računicu, pa pošto zaključih da dotičnu šerpu neću nositi na glavi da je ceo grad vidi, ja odustadoh na vreme. Kuvaću u mojim starim sudovima, a umesto šerpe kupiću nešto drugo.

Kažem vam ja, neki čudan narod. Zbog prirode posla ja stalno slušam žalopojke o starosti. Kako je starost teška, pa napadaju razne bolesti tipa kostobolje, naročito kad se menja vreme, pa ne mogu više da šetaju po pet kilometara po obližnjim brdima, a tek im je osamdeset druga godina, pa ih zabole ramena od kačenja zavesa i mlevenja paprike za ajvar. A eto hoće da pomognu unucima koji rade i nemaju vremena. A u međjuvremenu su ostali bez roditelja. Mislim unuci sirotani. I sve tako neki problemi. Praunučići nemirni, jedva ih sustižu u parku.

Naravno da kao humana i sažaljiva osoba odmah pristupim tešenju i smirivanju. Sve u smislu " pa nemojte tako, odmorite malo, pa neka i mlađi urade nesto, pa samo polako i po malo, koliko možete", ali uporni su oni, ne daju se lako i naravno uvek jedna te ista priča.

Dok se meni ne upali sijalica! Valjda kao odbrambeni mehanizam, da ne poludim od monotonije tih dijaloga. Sad i ja imam svoju žvaku. Krenem " Pa nemojte tako. Nije sve baš tako crno. Ima i gorih bolesti. Treba i ostariti. Sad ispada blago onima sto su umrli mladi ! " I tu ih matiram! Nikad više ne pomenu starost. Obradila sam tako većinu slučajeva i sad mi je mirna glava. Izgleda da šire priču među sobom pa se i neobrađeni više ne žale.

Naravno da ću vas na kraju posavetovati da kad ostarite, što vam od sveg srca želim, smanjite kilometražu, i uživate u svojim najboljim godinama, jer, ne zaboravite da su najbolje godine one u kojima ste tog trenutka.

U zdravlje !