Ja u zemlji čuda

Pozoriste na poslu

sanjalice | 02 Maj, 2008 12:17

Ponekad se, dragi moji citaoci, osecam kao ucesnik neke pozorisne predstave ili serije koja traje dugo i ne vidi joj se kraj.Zasto je to tako videcete i sami. Ponekad imam glavnu ulogu, nekad sporednu, a nekad sam konferansije.Zgrada u kojoj radim, gradjena je ranih pedesetih godina prosloga veka i svojom socrealistickom arhitekturom doprinosi izvodjenju nasih predstava.

Mi tako imamo, takoreci dve scene. Jedna je velika,to je cekaonica, kruznog oblika, prosto kao amfiteatar, druge su male, to su nase ordinacije. Predstave se odvijaju istovremeno na svim scenama, sto je kuriozitet, i priznacete vrlo komplikovano.Ali uz puno muke, mi uspevamo, godinama. Spektakl pocinje svakog jutra u osam sati, ali zbog guzvi na samo dve biletarnice( citaj kartoteke ) , nasi glumci koji su ujedno i publika, dodju sat, dva ranije, da zauzmu zeljene pozicije.U zgradu ulazim oko sedam casova , i posto moram da prodjem pored ranoranilaca, uvek izazovem kod isti uzdah odusevljenja. Prostruji sapat:" Uh, evo je, radi ", uz blag uzdah olaksanja. Ja se tu odmah osetim kao , jelte, zvezda, pocastim ih blagim osmehom uz "Dobro jutro", i nastavim dalje .Oni vec znaju da je uspeh danasnje predstave zagarantovan.

Tako sam ja, dragi moji citaoci, godinama za nji bila trudnica. Da, da trudnica. Tu ulogu su mi dodelli zbog jedno desetinu, dvanaest kilograma viska,koje sam tada imala, a svaki moj godisnji odmor ili neko odsustvovanje za njih je bio porodjaj. Tako da danas kad vise nemam sta da rodim, oni jos uvek ne znaju tacan broj moje dece, iako imam samo jedno. Inace, umetnicki repertoar na obe scene je jako zanimljiv.

Na velikoj sceni, cekaonici, uglavnom nastupaju penzioneri, retko penzionerke, one su uglavnom tihi posmatraci. Ovi prvi, po pravilu stariji od osamdeset i slabijeg sluha, najvise vole scenu. Uzmu glavnu rec, intonaciju podignu na najvise i krenu. Ratuju, prelaze Romaniju, komanduju, sele se u prekomande, drze partijske sastanke i tako redom. Sad su naravno u predizbornoj kampanji, ali nema druga Tita , oni bi glasali za njega. A ja to u ordinaciji naravno sve cujem. Znate, oni propustaju svoj red. Taman posla da zavrse za sta su dosli, a da nisu rekli sta su naumili. Kod kuce takve publike nema!

Mala scena, ordinacija, interesantnija je jer se radnja odvija iza zatvorenih vrata. Tako najzainteresovaniji moraju da stoje priljubljeni uz njih i da imaju malo bolji sluh. Ako ne daj Boze krenete napolje, obavezno se sudarite sa dve, tri gospodje. Znate one su brojnija publika za tu vrstu dogadjanja. Pogotovu kad proradi letnja scena. Posto ce moja " firma " da uvodi klimu u narednom veku,ja sam na cerdeset u hladu primorana da otvorim vrata. Onda ih sklanjam sa istih da ne slusaju i ne gledaju. Zato su oni uvezbali neprimetni rad nogu pa se besumno privlace i kriju.Velika je kod njih zedj za umetnoscu!

E u tom nasem teatru ostale kolege imaju uloge udavaca, dobrih prilika za unuke, cerke i sinove.Ja tu ulogu vise ne dobijam posto sam se vise puta porodila pa zbog silne dece i nisam neka prilika. Kao i u svakom pozoristu, kostimi su raznoliki kao i frizure, ali o tome cu drugom prilikom.

Eto , dragi moji citaoci, besplatne predstave, o trosku socijalnog, svaki dan. Doduse za praznike ne radimo, ali neka, da se malo uzelimo. Sada, da vam dam besplatan savet, ne mogu.Razumecete, zdravom coveku je ipak bolje da ide u pravo pozoriste, a bolesnom neka je Bog u pomoci. Dok se probije kroz izvodjace i publku, do glavne zvezde, nece mu biti lako. Zato najbolje da odglumi pad u nesest, onda pustaju preko reda, cisto da vide sta ce dalje da bude!

U zdravlje!