Ja u zemlji čuda

" Ludi dani "

sanjalice | 13 Maj, 2008 22:28

Dođe vam sigurno ludi dan ili više njih u nizu, pa vam iskrsnu neke neplanirane dogodovštine i onda se pitate, dragi moji čitaoci, što baš vama to da se događa. E baš mi prođe ,nadam se da prođe, jedan takav period. Taman obeležih mesec i pet dana na blogu kad me skomataše planete, nemam drugog objašnjenja, pa krenu život da me vitla samo tako. U stvari, dođe na red ona moja teorija da se Bog sa nama zafrkava.

U subotu moja mala familija ode do prestonice. Da " prošetamo seku ". Jurismo autoputem u našem Jugu, "sto na sat". Kad nas prestiže jedan vremešni Reno 4, "seka" (čitaj moja ćerka) pade u očaj." E stvarno smo najgori !" Ali Bog je pravedan, pa ga mi prestigosmo na jednoj uzbrdici, likujući i jureći sedamdeset na sat. Kad stigosmo u glavni grad,a tamo sunce, upeklo , narod se raskomotio, na svakom ćošku dele nešto. Napunih ja tašnu konzervicama koka kole zero, ulošcima i još nekim drangulijama. Šteta što ne ponesoh neku veću torbu. To je delovalo vrlo primamljivo. " Evo vidiš, kad dođeš u Beograd da studiraš, prođeš od Terazija do Kalemegdana, poneseš veću torbu i mirna si do sledeće subote". Zamisli se dete! Voli ona te drangulije više nego išta. Ljudi, motivacija je to! Kupim ja i jedan bingo, nikad se ne zna, za svaki slučaj.

U nedelju sam imala dežurstvo i takvu kijavicu da su mi i uši zagluvele. Valjda me sustiglo ono što sam stalno govorila da budem malo bolesna,a da imam malo više para. Znate to je kontra od onoga " Ma nije sve u parama, neka smo živi i zdravi ". E iz cele priče ja dobih samo kijavicu, sav sam nos ogulila, a bingo truba. Doduše zategla sam po neku boru, onako na prirodno, jedući na nervnoj bazi. Sigurno sam dobila pola kila. Inače to je bilo dežurstvo od dvadaset četiri sata.

E onda sam u ponedeljak morala da ostanem da radim posle dežurstva, što inače volim samo tako. To vam je kao ono u američkim serijama kad rade, pa opet rade, a pare samo tiltuju , samo što kod nas nema lova bato, nego ti uvale slobodan dan koji nikad ne iskoristiš iz čisto altruističkih razloga. A onda kao po pravilu sve neki slučajevi da te Bog sačuva, ispravljam krivu Drinu ceo dan. Tako mi dođe jedan čikica koji se žali da mu nešto kvrči u ustima. Ja ga pogledam, onako ispod obrva, i taman pomislim da mu kvrči u glavi pošto ima osamdeset pet godina, kad onaj što ga je doveo, mlađi čovek, reče:" Jeste, stvarno mu nešto kvrči, čuje se kad stanete pored njega!" E sad, kako meni nije nešto prokvrčalo u glavi pa ih uz indijanski poklič nisam pobila, ne znam. Da vas vidim sad, moji dragi čitaoci, na mom mestu. Tu se ja resetujem, počnem da posmatram čikicu i vidim da valja jezikom po ustima. Dešava se to starim ljudima. Tako verovatno sabija vazduh koji izaziva taj zvuk. Reših ja i kvrčanje i ostadoh pri zdravoj pameti. Onda sam tako zapušena i napola sluđena otišla kod kume na slavu. Tu mi je bio najveći uspeh jučerašnjeg dana da ne lupim glavom u tanjir i pokvarim ljudima slavu.

U deset sam već bila u krevetu. U međuvremenu sam popila ono protiv prehlade, što u reklami sede na autobuskoj jedan šmrče,a onaj drugi zdrav. Kod mene to nije uspelo. Izgleda da treba da se sedi na autobuskoj stanici,a ja za to stvarno nisam imala živaca. Dzabe dadoh pare. Nema veze , samo kad se dokopah svoje kuće.

E danas sam počela i da kašljem. Sutra moram da kupim nekoliko grebalica. Prosto ne mogu da verujem da me ovako bolesnu neće tresnuti neke pare ili bar auto.

Besplatan savet ne dajem bolesna,bar ne onima koje volim.

U zdravlje!