Ja u zemlji čuda

Inspiracija

sanjalice | 17 Avgust, 2008 14:14

           Dok mi živimo, radimo, preživljavamo, neko sedi i smišlja gluposti. Onda se takve gluposti lepe na nas hteli mi to ili ne. Sudaramo se sa njima svakodevno. Nekad samo čujemo, nekad smo ne svojom voljom uvučeni u to, sve u svemu, mene retko kad da mimoiđe.

           Tako, moj hipnotizer ( čitaj muž ), voli svoje slobodno vreme da provodi na internetu, tražeći radio stanice i slušajući muziku. Šara, tako reći po čitavom svetu, sa slušalicama na ušima, jelte, da ne ometa ukućane dok uživa. Kod nas vam je , inače sve po sistemu živi i pusti druge da žive,naravno uz ispunjavanje obaveza u našoj maloj zajednici. Ali to nije tema ovog pisanija. Elem, tako nađe on pesmu na nekoj radio stanici i počne da se smeje. Jako je blesavo kad čujete nekoga da se smeje, onako sam sa sobom, a ne čujete čemu se smeje. Naravno da je to hteo odmah da podeli sa nama, pa je pustio muziku glasno, da i mi čujemo.

            Muzika je od neke pesme Tošeta Proeskog, ali tekst! Sad, pošto sam ja tehnički poluapsolutno zaostala, ne umem da vam napravim sličicu pa da kliknete na nju i to čudo da čujete, ali ću vam preneti tekst:

           " Ja moram počet pit laksative jer ne mogu više, to muke su žive. Jer toliko patim što serem ormare, pukoše mi kapilare. A tebi je lako, ti pjevaš dok sereš, dok se ja derem ko Monika Seleš. Kada ti meko niz guzicu krene,ti se tada sjeti mene,jer ( onda ide refren ) govno mi je kamen, govno mi je kaaaamen.

            Kad u more serem posle puta, ono tone a ne pluta. ( onda opet refren ), govno mi je kamen ( dva puta ). Ja postao sam čovjek koji ima šupak kao Hirošima, jer govno mi je kao kamen. Ja kao da jedem samo čokolade, od kojih se glazure za torte rade. Da li da pijem omekšivače veša da mi se govno omekša. I onda na kraju ( ja pomislih da je stvarni kraj ovom sranju, kad jok ),u još većem bedu, ja muriju zovem da govno privedu, ne pomaže kotlić ni četka sa strane, govno ti je kamen, govno ti je kamen ( ovde su prateći vokali ). Zato što se jako loše hraniš, mahunarke ne tamaniš, govno ti je kamen, govno ti je kamen ( refren, naravno ).

             Ovde sam taman pomislila da je kraj, jer valjda smo čuli poučnu poruku pesnika, ali prevarila sam se, peva on dalje:

             " Zbog tako loše hrane čovjek svaki ima čmar ko Nagasaki, govno ti je kamen. Ovaj tvoj govor me tako, nikad nisam razmišljao ovako. Da si mi prije to reko, sad bi srao meko. Jer govno mi je kamen, jer govno mi je kamen." Ovde ja shvatih da je dijalog u pitanju. Ovaj kuka, a onaj ga savetuje.

             Sad ako mislite da je ovde kraj, nije, majstor je vozio i dalje, ali je počeo da ponavlja pa sam se ja isključila i tu konstatovala da je to bila glupost za taj dan. Znate, ja ne mogu da zaspim uveče ako za taj dan nisam čula ili doživela neku glupost.

              Shvatićete da sam imala žarku želju da prikažem jedno fino, tvrdo govance, pa vi stavite strelicu, ono se pojavi ručica, kliknete, a ono krene ova prelepa oda. E sad ne znam kako da je baš nazovem, oda sranju, zatvoru, mahunarkama, biće da je najbolje, jer one se ovde veličaju. Ali ne vredi, ne znam to da odradim na kompjuteru, a dok se ja obučim, plašim se proći će me stvaralački zanos. Jer, kao što vidite i tvrda stolica nekog tamo nesretnika može da bude inspiracija, i za pesmu i za prozu.

              Sada naravno besplatan savet ( ne računam što sam vam napravila ovu poučnu prst prezentaciju, gde melodiju morate zamisliti,a možete i sami komponovati ) , kad imate slobodnog vremena, molim vas, smišljajte nešto, kako da kažem, sofisticiranje, plemenitije, da ulepšate ovaj ionako usran svet.

              U zdravlje! 

             

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb