Ja u zemlji čuda

        Rekao je Hipokrat u svojoj zakletvi koja je postala i naša.To mi se oduvek dopadalo i toga se uvek pridržavam. Nije svuda i uvek tako, naleti se povremeno na minu. Pođe čovek od sebe pa misli svi su isti. Ali to nije tema ove priče. Hoću da vam pričam o onima sa kojima radim. U Hipokratovo vreme, verovatno su se samo muški bavili ovim zanatom, pa odatle ono " braća ", ali razumećete, među braćom su i koleginice, naravno.

        Neću vam pričati o poslu. Posao k'o posao, svakome je svoj najteži, šta god da radi, i sve misli drugima je lakše. Pričaću vam kako smo mi na jednom mestu skupljeni, i braća po humoru i  svake vrste  zafrkanciji.  Kafu pijemo svi zajedno, i pušači i nepušači. Ovih drugih je manje, ali su se priključili valjda  po onome iz vica  "  u raju je bolji vazduh,  a u  paklu  bolje društvo". Bar tako je kod nas. 

        E sad, ko ima malo slabiji stomak nek ne čita dalje. A ako ipak reši, na svoju odgovornost,  nemoj posle da mi se žali. Sedimo mi tako na kafi, da li je jutarnja ili " pauzara " ne mogu da se setim, tek nekako, da me pitate kako , ne znam, dođosmo na temu moje sahrane. Dobro ste pročitali, da ne ponavljam. Inače skloni smo crnom humoru, baš nas on nešto posebno privlači. " Pa i da umrem nije bitno ", konstatujem ja i pitam tehničara do mene: " Jeli, majke ti, jel bi ti bilo žao, jel bi plak'o?" " Pa plaaak'o bi', kako ne bi' ", kaže on. " Ma k.... bi plak'o, smejali biste se k'o kreteni,kad vas uhvati onaj ludi smeh po sahranama, baš kad ne treba. " ( Znate ono, uvek se namesti neka situacija ili neko nesto lupi?). I tu naravno krene lupetanje." Ma kukao bi ti: nema više ratlukaaa,nema čokoladeee! " Ja se setim penzionera koji bi u velikom broju dosli, pa hoće da skaču za mnom, a ovi moji ne daju, koga će da leče posle. Kaze mlađi kolega :" Pa dobro, nek ide po redu!" Na to će apotekar :" U majku mu, pa ja sam onda sledeć ! " Drugi kolega dodaje, da me uteši:" Napravićemo ti spomenordinaciju, tu više niko neće da radi, a penzioneri će moći da ostavljaju kafu i ratluk." " A vi pokupite pred pauzu, pa srkućete i pričate o meni!" . Naravno da je sve propraćeno ludim smehom. I tako bi mi serendali ko zna koliko da ne mora da se zaradi lični dohodak. Obrišemo suze od smeha, namontiramo ozbiljne face i krenemo u nove radne pobede. Nije uvek crni humor na repertoaru, naravno, nismo baš toliko morbidni.

       Znajući kako se smejemo, soba za odmor je u najudaljenijem delu objekta, inače da nas čuju pacijenti, hm, ne bi bilo poželjno. Tako svakoga dana imamo neku vrstu psihoterapije, zaključili smo, onako kolektivne kao na filmu. Iznesemo probleme tipa koga je odneo pauk,kome blokirali račun, ispsujemo dotične institucije, konstatujemo gde ko koga poznaje da rešavamo problem i onda krenemo u zajebanciju, jelte da opustimo stradalnika.

        Na kraju , dragi moji čitaoci, ko je uopšte stigao do kraja, a da nije još u wc-u gde povraća, moći će da pročita besplatan savet koji će ovoga puta biti kratak kao naše postojanje u vremenu : " Zezajte se ljudi ! ", makar i na svoj račun.

        U zdravlje!
 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom