Ja u zemlji čuda

       Danima već razmišljam kako sam pogrešno naslovila ovo moje pisanije "Ja u zemlji čuda". Meni se ne dešavaju čuda, nego gluposti. Ne pravim ih ja dragi moji čitaoci.Uglavnom ih čijem,  vidim,  a  povremeno budem uvučena u njih,  pa  učestvujem, ne svojom voljom. 

       Skoro su bile zadušnice i ja sam se setila jedne takve gluposti. Elem, pre trinaest i kusur godina umrle moja  majka. Čuli to, naravno, moji pacijenti, a i videli da sam u crnini i onda naravno zapitkivali do besvesti. Ja ni da ćutim, ni da odgovaram, muka mi od svega. I tako dođoše one prolećne zadušnice. Dolazi meni jedna pacijentkinja, jako krupna i skoro nepokretna, jedva ide pomoću štapa. Ulazi. I nosi cveće. Mimoze. Počinje priču kako je čula šta mi se desilo, pa zapitkuje, hoće sve da zna. I dalje drži ono cveće, ne izjašnjava se. Ja već mislim, krenula na groblje pa svratila pošto smo mi u komšliku. Reče ona zbog čega je došla, odradih ja posao i sad treba da krene.

       E tad, nastade ono zbog čega se ja upustih u avanturu pisanja. Poče ona monolog :" Eto pošto vam je umrla majka, sigurno ćete danas na groblje, pa pošto je moja majka sahranjena u Hrvatskoj  ja ne mogu da idem (a inače bi išla pretpostavljam), evo donela sam cveće i sveću da joj upalite kad izlazite Vašoj majci. I izvadi žena sveću iz torbe,  to jest dve. Reče da je ova druga za moju majku, valjda , k'o veli da se ova moja ne naljuti što kod nje palim za ovu drugu.

       E j....  ti život, gde sve mene ovakve gliposti da snađu. Osta ja bez teksta, ja koja sam inače rečita, što bi rek'o naš narod," jedna glava sto jezika". Čovek u takvim trenucima se oseća kao onaj majmun kad vidi zmiju, bar ja, samo što ne padam u nesvest, nego se nekako parališem. Uzmem ja tako paralisana ono cveće i sveće i još se zahvalim na ukazanoj mi časti.        Završi se radno vreme, kud ću sa onim svećama. Ponesem ja  to sve na groblje, pa u misiju. Palim mojoj, a palim i Draginjinoj koju u životu nisam videla i koja je umrla pre pola veka verovatno.  Mislila sam se da li da je bacim,  pa proradi u meni zadušna baba, a bogami  malo i sujeverje, da  me ne potera neki maler pa  ipak upalih.

        I eto tako, dragi moji čitaoci, ja vam dođem kao lepak za gluposti. Stalno govorim kako sam trebala sve to da zapisujem. Ovako se povremeno setim, pa podelim sa vama, čisto da kad vam se nešto glupo desi, imate utehu, ima i gorih slučajeva!

        Ovo vam je bilo nešto kao besplatan savet.

        U zdravlje!
 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom