Ja u zemlji čuda

Kako do penzije

sanjalice | 19 Septembar, 2009 18:49

         Završi nam se u Zemlji čuda epizoda sa paradom pod nazivom " Čega se pametan stidi budala se ponosi ". Nazivu je kumovao pametan narod koji je nekada živeo na ovim prostorima i imao velikih muka sa Turcima.

         U stvari je uvek imao muka sa nekim. Kako god se oni zvali, narod je najebavao ovako ili onako. Evo sad je aktuelan predlog zakona o penzijama. To vam je ako niste znali, ono kad mi radimo, a od plate nam uzimaju deo novca, kao bolje će oni to da nam sačuvaju od nas samih, za starost. Da mi to kojim slučajem ne potrošimo, pa da u starosti budemo jadni siromašni i gladni. Ne, ne dozvoljavaju to oni koji brinu o nama u Zemlji čuda. E sad, oni to nama čuvaju do određenih godina naše starosti ili radnog staža, pa nam dele kako kad i koliko ima, dozirano, da ne preteramo. Nikako se tu ne možete prejesti, obući kako valja, putovati. Pogotovu ne sve to u isto vreme. Taman posla. Pa matori su to ljudi. Da se sad pod stare dane blesave po banjama i brukaju nas, ajde Boga ti. Ne, ma brine naša vlast o svemu, nema šta.

          Eto sad je najnovije da ćemo da radimo do šezdeset pete godine, naravno ako budemo te sreće da dočekamo istu. Evo ja sam prva skeptična. Ja ako dočekam, radiću četrdeset jednu godinu. Zamislite moju sreću, kolike će pare oni meni da sačuvaju za starost. A tek unuci, ako ih bude bilo, nikako neće krenuti pogrešnim putem. Svaki dan će im počinjati vođenjem bake na posao. Tu će se upoznavati sa drugim unucima, a sve će to biti zlatna deca, jer se brinu o svoji starima.

          Nego, vrzma mi se ovih dana jedna gnusna misao, ne znam i koliko je pametna. Ako izglasaju taj zakon, da za koju godinu, prošetam gola do posla, pa da ako daju neku invalidsku. Em da krcnem koju penzijicu više, em da ne mučim unuke, omrznuće me deca bez veze.

          Vi znate da sam u ranijem mom pisaniju imala običaj da dajem besplatan savet. Evo ga. Ako želite da dočekate penziju, smišljajte originalan način. Ovo naravno važi samo za stanovnike  Zemlje čuda, jer nikad se ne zna. Vi taman u šezdeset šestu, a oni proglase do sedamdeset treće.

          U zdravlje!

Jadna braća žalosna im majka

sanjalice | 15 Septembar, 2009 22:23

        Sad mi je mnogo lakše kad pročitah da će policija da mi zaštiti braću pedere na zakazanoj im paradi. Ne dajte se zbuniti sa ovim " braću pedere". Pa i ja sam peder, kad bolje razmislim, eto priznajem javno. Volim jednog muškarca, oca moje voljene ćerke. A boga mi umem i da se okrenem za zgodnim muškarcem, eto priznajem.

         Samo, kao humanista zabrinuta sam za ostale pojedince devijantnog ponašanja. Šta sa mučenicima pedofilima, sad oni mogu da se pobune kao progonjeni, pa jadni voajeri, pa egzibicionsti, mukice, moraju da se kriju po žbunju, a ovi iz gradskog zelenila potkresali parkove, zgodnih mesta sve manje. Baš bi bio lep transparent " VRATITE NAM ŽBUNJE". Ili " ZAšTITITE KOZE", to bi naravno nosili oni što vole seks sa životinjama. A onda bi neki rekli, a što koze seljoberi, šta je sa nama iz gradova, i tako u nedogled. Priznajem da sam konzervativna , valjda me j...e godina proizvodnje,ali sve mi se nekako čini da fali jedan kao što je nekad bio jedan drug Tito, pa da udari veto na sve to. Jebote, ovo ispade u stihu na kraju!

         Izvinjavam se gore navedenim grupacijama, nisu oni krivi što se priroda poigrala, znamo da postoje pa baš ne moraju i da paradiraju. Ja napisah, a vi braćo pederi neka vam je Bog u pomoći.

         U zdravlje!         

Droga

sanjalice | 14 Septembar, 2009 22:07

          Još sam među živima, na planeti Zemlji, a u Zemlji čuda. Ovo u slučaju da se neko nekada zapitao gde sam. Možda mu je nedostajalo moje mudroserisanje ili mudroserosanje, ne znam šta lepše zvuči. E sad što me nije bilo, šta da kažem? Nešto izgubih volju za pisanjem, a dobih za nešto drugo. Obuzela me takva strast kojoj nisam mogla da se oduprem. Nije da nisam imala inspiraciju, tema na pretek, pa ja zivim u Zemlji čuda, ali ...

          Počela sam da se drogiram. Nema drugog objašnjenja. Naizmenično Zumom i knjigama. Svaki slobodni trenutak provodila sam za kompjuterom na Zumi. Vrtela sam je bezbroj puta i do besvesti. Kuglice su mi išle pred očima i ispirale mozak od svakodmevnih problema i krv od adrenalina. To mi je tako prijalo da sam pretpostavila da se verovatno tako osećaju oni na lakim drogama. A onda tako ispranog mozga, lutala sam svuda kroz moje knjige. Čitala sam sve što mi padne pod ruku, halapljivo, nezasito i ponekad uporedo dve, tri knjige, zavisno od raspoloženja. Bežala sam od stvarnosti kad god je to bilo moguće. Neke delove čitala i po nekoliko puta, podvlačila, terala sebe da pamtim rečenice. A zašto? Pojma nemam, tako me je nesto teralo iznutra. Kao narkoman u potrazi za drogom, čim stignem do zadnje trćine knjige, ja u potragu za novom.

          I još uvek je tako. Skinula sam se sa Zume, sad sam na pasijansu, knjige gutam i dalje, i tako verovatno do sudnjega dana. Čula sam da je neki momak umro neprestano igrajući igrice,što ne verujem da će mi se desiti jer još uvek radim i imam i druge obaveze. Od čitanja, nisam čula da je neko umro. Za sada toliko, moram da se vratim u moj svet.

          U zdravlje!

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb