Ja u zemlji čuda

          Ovo sam uzviknula bar sto puta u zadnjih nedelju dana. Prvo, internet mi nije radio sedam dana,  zbog nekog kvara zbog koga su morali da dolaze stručnjaci iz prestonice. Dok su se dotični nakočili da dođu, jer znate, mi nemamo aerodrom, pa mora čitavih sto dvadeset kilometara da se vozi, moj, priznaćete dragi čitaoci, nadasve osebujan talenat, morao je da trpi. Da, da, da trpi.   Pa kako da uzmem olovku u ruke kad samo što sam pronašla apostrof na tastaturi? Pa zamislite to nazadovanje. A osim toga, kako da nateram nekoga da to čita sad, odmah i sve. Priznaćete, jalov posao. I onda, kako da ne uzviknem:" Ubiću se, majke mi!" svaki put kad pokušam da se okačim, mislim na internet.

          A onda na poslu, haos. Svi se raspituju kada ću na odmor. Pacijenti u panici! Termin, samo ih interesuje termin, kad odlazim na godišnji. Niti pitaju kako je mala položila, jel' odlična na mamu i te stvari. Ma jok, samo kad odlazim na odmor. Kao da mi uplaćuju more, pa da se ne preklope u isto vreme.  Niti da im kažem,  šta ih briga na kraju krajeva!?  Da im ja polažem račune? A  kad  ćutim, oni uporno po  pet puta ponove pitanje. Kod  četvrtog puta uzviknem  ono gore  iz naslova  i objasnim im da u svakom slučaju, znači, mog odmora ili moje smrti, ambulantu ne zatvaraju, tako da sigurno  neko ostaje da se pobrine za njihove  "mlade"  živote.  Pitanje,  shvatićete  i sami,  dragi moji čitaoci  ( joj što volim kad ovo napišem,uh),  postavljaju  najmlađi do sto. Kao da ja umem  da vraćam dušu, ako im slučajno krene na nos dok ja odmaram.

           A onda stručnjaci uključiše internet. Ja sva srećna krenuh da se razmahnem, kad trt! Taman uzviknem ono gore iz naslova, priskoči moj hipnotizer ( čitaj muž ) i reče kako je sad on  isključio neki kabl zbog grmljavine. " Uključuj, taman neka me kokne grom, bar će pop da me opeva, neću biti samoubica. Izlazi iz kuće, dete je i onako u školi." Taman on uključi, presta grmljavina.

           Krenem ja da čukam i malo, malo, pa ponovim ono gore iz naslova. Narasli mi nokti pa hvatam po dve tipke, brljam samo tako. Pošto sam ja maskirana naivna, da ne kažem glupa plavuša, ja imam veštačke nokte, znate ono, frenč manikir i te stvari. Majstorica koja mi to radi trenutno je na odmoru i moram da čekam još koji dan, a talenat vri u meni, on ne može da čeka. I tako ja nabadam evo već pola sata.

           A onda krenem da objavim gore napisano i onda nastane zastoj na blogu. Naravno ne objavi, a pri sledećem pokušaju vidim da fali pola teksta, šta ga je pojelo, jebem li ga. " Ubiću se, majke mi !" Uzviknem po hiljaditi put. Sada ću ponovo pokušati da objavim. Sutra sam dežurna, noge mi se smrzle, treba da perem kosu. Ako me nema u skorije vreme, znači, ubila sam se ,majke mi!

           A sada besplatan savet od potencijalnog samoubice sa veštačkim noktima.Ne verujte svakome ko kaže "Majke mi", možda je siroče. 'Ajde, pomozi Bože, da ga konačno objavim!

           U zdravlje!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom