Ja u zemlji čuda

        Čudo jedno kako se mi u Zemlji čuda u sve razumemo. Mislim većina nas se razume u sve i svašta, a pojedini su veći stručnjaci i od onih što se time bave. Evo na primer, u politiku se svi razumemo. Retko ko da se nije našao u nekoj žučnoj raspavi na tu temu. Sad, pojedinci koji su bili najpametniji, uzeli su to za profesiju, pa su im se preko politike pootvarala vrata mnogih oblasti gde su oni zaključili da su najbolji.

         Tako šetaju od ministarstva do ministarstva, od jednog do drugog direktorskog mesta, gospoda i gospođe usveserazumejući. Vredni su oni, ne mogu da kažem, kao pčelice, lete sa cveta na cvet, sakupljaju vredno med za svoju dečicu,unučiće i praunučiće. Oni najvredniji i najpametniji, Boga mi, obezbediće i čukununučiće.

         Ali, iz čisto profesonalnih razloga ja sam obratila pažnju na to kako se moji sunarodnici, listom razumeju u medicinu, pardon, medecinu. Čast izuzecima koji se oslanjaju na one koji su izučii školu za to. Među ovima što se razumeju, prednjače oni što su u srodstvu ili komšiluku sa medicinskim radnicima. Ali, znanje se prenosi, tako da svi dobro vladaju materijom. Nama to doduše olakšava posao, ljudi završe sve uz kafu u kućnoj režiji, ali me malo čudi što nam se obraćaju kad zabrljaju stvar.  Razmenjuju oni tako tablete među sobom. Najbolje se kotiraju one roze boje, a najslabije bele. Valjda onako bledunjave ne ulivaju poverenje. Tako, nizak pritisak obaraju, srce usporavaju, ali opstaju, žilav smo mi narod. 

         Rade oni i na edukaciji. Svašta se može naučiti iz novina, raznih dodataka i reklama. Tako oni najnapredniji dođu sa pripremljenim predavanjima pa krenu da edukuju nas. Pošto su gužve velike pa se nema vremena, a i edukaciju više volim na nekom finom mestu i sa koktelom posle, ja im predložim da to odštampaju kao skriptu, pa da podele nama doktorima, da čitamo te pametne misli, pošto mi za tako egzotičnu bolest, kao što su na primer šujevi, nikada nismo čuli. Malo ih zbuni pojam skripta, ali odu zadovoljni. 

          Šta da vam kažem, dagi moji čitaoci, jedan svestran i nadasve nadaren narod. Valjda nam je to ostalo iz vremena Turaka, kad smo morali da se svakojako dovijamo da ih nadmudrimo, dok na kraju nisu pobegli od nas. Geni su čudo. 

          Za malo da zaboravim. Pa nisam vam navela glavni  primer. Evo ja. Lepo sam učila školu da radim to što radim, ali ne, ja hoću i da pišem. Kobajagi se razumem i u to. Pa šta dalje da vam pričam!? Beznadežni smo mi iz Zemlje čuda! 

          Nego, nešto mi pade na pamet, mogla bih i ja da odštampam ovo pa da čitaju široke narodne mase ove moje pametne misli, ha!? 

          U zdravlje!

       Upala sam u neku trtomudačku fazu! To vam je dragi moji čitaoci, kad ne znam šta bih sa sobom. Te ovo bih, ma jok truba, te ono bih, ma jok sranje, i u celoj situaciji najpre se odlučim da nešto žderem. Da, da, baš žderem.  E sad, da ne bih to radila evo sedoh malo da se družim sa vama, pa i to mi nešto kilavo.  A šta sam pojela za ovih nekoliko dana, kad se setim, evo sve mi muka.

        Upravo se vratih iz grada sa šetanja seke ( čitaj moje ćerke). Ona vam je jedna vrlo temeljna osoba. Kad ta nešto reši, spasavaj se ko može. Cenim ja tu njenu osobinu, često poslušam njen savet, mlad mozak, ne smoren, pa dobro radi. Šetamo seka i ja i tražimo šta će da obuče i obuje za proslavu osamnaestog rođendana. Onako temeljno pretrebismo radnje, ništa nam se ne dopada, uhvati nas panika. Pa rođendan je koliko sutra, krajem avgusta. Da, da dobro ste pročitali. Ali za seku nema odmora ,sve ona voli na vreme da završi. Tako za utehu nađosmo bar sandale. Naravno štikla od dvanaest santimetara, taman posla da je kraća, udobno nema šta!

        Gledam i duge majke, sad je vreme mature, male i velike, pa se znoje žene, a mezimice naprćile nosiće, ništa im se ne sviđa. Još nije proizvedeno to što su zamislile. I ko nam podvali te male mature. 'Ajde velika, to je oduvek bilo, ispit zrelosti, maturant. Ali mala matura, osmaci, pa to je podvala veka. Novotarija u Zemlji čuda. Pa onda proslava osamnaestog rođendana, k'o svadba, neka generalna za svadbu, šta li? Evo ja mesecima, od kada je aktuelna ta priča u mojoj kući, ne mogu da se setim svog osamnaestog rođendana. Pa sam pitala moju kumu sa kojom sam sedela u klupi u to vreme, nije ni ona mogla da se seti. I onda mi je sinulo, pa meni nisu ni slavili osamnaesti rođendan. Slavi se slava, Božić , Uskrs,  to ti je. K'o u fazonu, nemoj da misliš da si neka bitna ličnost pa sad ćemo da slavimo. Pa gde je u naše vreme bio taj pubertet. Znaš obaveze, učiš, dobiješ po zaslugama, i ne umišljaj da si centar sveta. A ovo sad sve naopako. Đaci će da biju profsore, roditelji , i oni, a kad počne milicija da ih privodi, ista ta mamina i tatina zlata, e onda su svi krivi, društvo, škola, samo mame i tate pojma nemaju. Oni nisu iz tog filma.

        Evo gde ja stigoh kad me uhvati trtomudačka faza! Kažem vam ja , nije mi lako!

        Umesto da vam dam besplatan savet, posavetujte vi mene! I ako neko zna kako je i kad sve počelo volela bih da me prosvetli! A kako će da završi....nek nam je Bog u pomoći!

        U zdravlje! 

       Da prozborim i ja koju o modi. Da ne budete u zabludi, dragi moji čitaoci, ne pratim ja slepo modu, ne! Ja vam više dođem kao neki stručnjak da u kršu svega  i svačega pronađem  ono pravo i trenutno moderno. To naravno po pravilu mora da bude i jeftino, inače nije mi zadovoljstvo.  Ali ne bih sad da delim savete i da se pravim pametna, nisam  ja sručnjak za modu. Pre bih  rekla da ću prići problemu kao posmatrač. 

       Gledam tako ovaj namučeni narod kakav ide ulicom. Mladi k'o mladi oni su u trendu kao i uvek,ali ovi drugi... Od njih se i ne očekuje da prate modu, ali brate mili da te muka uhvati. Koje su to "kreacije" i kombinacije, uglavnom nasleđene od dece i unuka, da te Bog sačuva. Tako se dede  nabile na one federe na Nike patikama u svim mogućim bojama. Babe nose dzempere što su ih nekad štrikale unukama, jakne, kako ko stigne, šta dohvati sa čiviluka, nekad imam utisak da i ne gledaju šta oblače. Čast izuzecima, ali retko da vidiš nešto normalno.

       Tako pre neki dan dođe meni bakica od sedamdeset i kusur. Frizura, kao da se češljala ventilatorom, a i onda bi bolje ispala. Naočare socijalci, k'o dance od tegle. Obukla dzemper, a napred  od narandzastih šljokica natpis  sexy, šljašti  preko grudi. Ja ne mogu da verujem svojim očima.  Mislim se ,  koji  kreten joj uvali ovo da obuče.  Pitam je ja, odakle joj dzemper. Ona se malo iznenadi, što je to pitam, pa kaže da je kupila na pijaci. " A jel znaš šta ti piše tu napred?", pitam je. " Ne znam. Šta piše?" Opet se ona iznenadi." Pa piše seksi !" Kažem ja , a morala sam i da joj ponovim, toliko je bila zapanjena. " Odma' ću da  ga bacim!" "Ma nemoj da ga bacaš, nego idi na pijac pa nek ti zamene mangupi što su ti prodali". Izahvaljiva se tu ona meni Bog zna kako, što sam joj rekla i ode. E stvarno ću svačega da se nagledam u Zemlji čuda.

       Garderobu prate , naravno i modni detalji. Naočare, kao glavni modni hit. Godinama već su najmodernije one izlepljene selotejpom, sa jednom ili bez obe drške. Drugu dršku menja lastiš, ali je on godinama beo. Znate tu stvar koče proizvođači lastiša. Onaj za gaće nikako ne prave u bojama, jelte zbog otkuvavanja. Doduše u zadnje vreme potiskuje ih model Tri jerarha, onaj sa tezge. U modi je i da nemate zube, bar pet šest. Oni socijalci nekadašnji, ma to nema pojma, ovako je prirodnije.

       E sad glavni hit, parfem. Ima ih raznih. Mladi i Stari luk, u varijanti Crni i Beli, model Prženi, sa alevom ili bez, uglavnom preferiraju gospođe, dok svežu varijantu koriste gospoda. Miris Znoj, varijanta sa Šljivkom za gospodu i običan za dame. Imamo i tri uniseks varijante, Urin, Neoper i Nikadopranaproteza.Šta da vam kažem, izbor veliki a sve dzabe, ne košta ništa, jeftinije i od sapuna.

      Tu su i frizure. Modni hit je Gnezdo, odmah je prati Petarda i Ventilator, a boja u modi, pa standardna seda, a za gospođe i sedi rajsferšlus na razdeljku naravno. Ima i modernije gospode sa bojom Šustikla upala  u varikinu, Mahagoni model. Oni najmoderniji, ostatkom boje ofarbaju dlake na grudima, fazon, šteta da se baci.  

       Ako se nekad nađete u Zemlji čuda ove modne detalje možete primetiti svuda. Na pijaci, ispred šaltera, na ulicama, stanicama, čekaoncama. E sad, nemojte misliti da sam ja neki perfekcionista, daleko od toga, ja sam samo posmatrač. Korisnik sam drugih modela. 

     Naravno besplatan savet sledi. Ako kranete u Zemlju čuda, proverite kapacitet pluća. To je zbog onih omiljenih parfema. Ako se nađete u gužvi, samo dobar kapacitet pluća može da vas spase. Sve ostalo je podnošljivo.

       U zdravlje!

         Dođe vam sigurno ludi dan ili više njih u nizu, pa vam iskrsnu neke neplanirane dogodovštine i onda se pitate, dragi moji čitaoci, što baš vama to da se događa. E baš mi prođe ,nadam se da prođe, jedan takav period. Taman obeležih mesec i pet dana na blogu kad me skomataše planete, nemam drugog objašnjenja, pa krenu život da me vitla samo tako. U stvari, dođe na red ona moja teorija da se Bog sa nama zafrkava.

         U subotu moja mala familija ode do prestonice. Da " prošetamo seku ". Jurismo autoputem u našem Jugu, "sto na sat". Kad nas prestiže jedan vremešni Reno 4, "seka" (čitaj moja ćerka) pade u očaj." E stvarno smo najgori !"  Ali Bog je pravedan, pa ga mi prestigosmo na jednoj uzbrdici, likujući i jureći sedamdeset na sat. Kad stigosmo u glavni grad,a tamo sunce, upeklo , narod se raskomotio,  na svakom ćošku dele nešto. Napunih ja tašnu konzervicama koka kole zero, ulošcima i još nekim drangulijama. Šteta što ne ponesoh neku veću torbu. To je delovalo vrlo primamljivo. " Evo vidiš, kad dođeš u Beograd da studiraš, prođeš od Terazija do Kalemegdana, poneseš veću torbu i mirna si do sledeće subote". Zamisli se dete! Voli ona te drangulije više nego išta. Ljudi, motivacija je to! Kupim ja i jedan bingo, nikad se ne zna, za svaki slučaj.

         U nedelju sam imala dežurstvo i takvu kijavicu da su mi i uši zagluvele. Valjda me sustiglo ono što sam stalno govorila da budem malo bolesna,a da imam malo više para. Znate to je kontra od onoga " Ma nije sve u parama, neka smo živi i zdravi ". E iz cele priče ja dobih samo kijavicu, sav sam nos ogulila, a bingo truba. Doduše zategla sam po neku boru, onako na prirodno, jedući na nervnoj bazi. Sigurno sam dobila pola kila. Inače to je bilo dežurstvo od dvadaset  četiri sata.

        E onda sam u ponedeljak morala da ostanem da radim posle dežurstva, što inače volim samo tako. To vam je  kao ono u američkim serijama kad rade, pa  opet  rade,  a  pare samo tiltuju ,  samo što kod nas nema lova bato, nego  ti uvale slobodan dan  koji nikad ne iskoristiš iz  čisto altruističkih  razloga.  A  onda kao po pravilu sve neki slučajevi  da te Bog sačuva, ispravljam krivu Drinu ceo dan.  Tako mi dođe jedan čikica koji se žali da mu nešto kvrči  u ustima.  Ja ga  pogledam, onako ispod obrva,  i taman pomislim da mu kvrči u glavi pošto ima  osamdeset pet  godina,  kad onaj što ga je doveo, mlađi čovek,  reče:"  Jeste,  stvarno mu nešto kvrči, čuje se kad stanete pored njega!"  E  sad,  kako meni nije nešto prokvrčalo u glavi  pa ih uz indijanski poklič nisam pobila, ne znam.  Da  vas vidim sad, moji dragi  čitaoci, na mom mestu.  Tu se ja resetujem,  počnem da posmatram  čikicu i vidim da  valja jezikom po ustima. Dešava se to starim ljudima.  Tako verovatno sabija vazduh  koji  izaziva taj zvuk.  Reših ja i kvrčanje i ostadoh pri zdravoj pameti.  Onda sam tako  zapušena  i napola sluđena  otišla kod kume na slavu.  Tu mi je bio najveći uspeh jučerašnjeg dana da ne lupim glavom u tanjir i pokvarim ljudima slavu.

         U deset sam već bila u krevetu. U međuvremenu sam popila ono protiv prehlade, što u reklami sede na autobuskoj  jedan šmrče,a onaj drugi zdrav. Kod mene to nije uspelo. Izgleda da treba da se sedi na autobuskoj stanici,a ja za to stvarno nisam imala živaca. Dzabe dadoh pare. Nema veze , samo kad se dokopah svoje kuće.

         E danas sam počela i da kašljem. Sutra moram da kupim nekoliko grebalica. Prosto ne mogu da verujem da me ovako bolesnu neće tresnuti neke pare ili bar auto.

         Besplatan savet ne dajem bolesna,bar ne onima koje volim.

         U zdravlje!
 

      Sad mi pade na pamet, ljudi, pa ja kao da sam na ovom blogu sto godina, a ja tek mesec dana. Tačnije, mesec i pet dana. Odomaćila sam se, raspisala se, dajem komentare, savetujem, sviram k..... ponekad, a da zaboravim da obeležim taj dan. Nije ni čudo, kako ludo i brzo živimo, vreme prosto leti. U početku sam bila skeptična, imala sam potrebu da pišem, da ne bih eksplodirala k'o pokvareni ekspres lonac. Samo je nešto nadošlo i krenulo je. Takođe sam imala potrebu da to neko čita sad i odmah . I zato hvala vam moji dragi blogeri, moji čitaoci, i virtuelni prijatelji. Nikada neću zaboraviti prve komentare, često se navraćam na njih, nasmejem se i nastavljam dalje. Neću da vas nabrajam poimence to jest po nickence, prepoznaćete se sami. Samo da znate, prirasli ste mi srcu onako odistinski, prepoznala sam slične sebi u mnogo čemu.

       I u to ime, sa zakašnjenjem od pet dana, otvaram gajbu šampanjca, onog najboljeg Dom Perinjon ( valjda se tako zove),ako ne možemo da ga ispijemo uživo bar da ga probamo u ovom virtuelnom životu, neka crknu naši dušmani! Živeli dragi moji!

        U zdravlle i mnogo vam hvala još jednom! 

         Što ja ,ljudi moji, volim slobodan dan. Unapred ga izdelim na po dva sata, da mi duže traje, pa ga gustiram onako na tenane, kao neki veliki kolač. Obično ga započnem kod mog majstora u veeelikoj radnji. Ona ima vrata i izlog, to mu je i jedno i drugo, od onog stakla što vidite one napolju, a oni vas ne vide unutra. Tako se za početak sita nagledam naroda koji priča sam sa sobom, onako baš lepo,  pa se  tu odmah ujutru utešim da ima i onih  kojima je gore nego meni.

          Tako ja  pre neki dan ulazim u radnju, a moj stručnjak bode nešto po fiskalnoj kasi. To vam je onaj poslednji krik nauke i tehnike koji je verovatno ispušio na zapadu, pa ga uvalili ovim našim spasiocima, a oni ga uvalili nama, doduše po vrrrlo povoljnim cenama, al' nema veze samo kad je imalo da se kupi. Tako ulazim ja, sedam i počinjem neku priču, a on vrlo ozbiljan :" Ej, čekaj malo,... jebiga sad moram iz početka .." Vidim ja da je zabrljao nešto.  Pitam ga šta radi to, a on kaže da menja cenu nekog jastučeta.  I počinje da čita iz uputstva  naglas i da "bode "  po onoj kasi.  To ide ovako:"  Sa glavnog menija funkcije  Z  kada  se pritisne tipka  3  na displeju se prikazuje PLU  1. Željeni artikal može da se izabere unošenjem broja PLU koda i tipkom PLU-M, zatim sa tipkom PRC MR na displeju se prikaže trenutna cena artikla." Tu on zastade da nađe PRC dugme. Ja slušam i ne mogu ušima da verujem. Čita on dalje:" Ako se u levom uglu displeja nalaze tri horizontalne crte znači da je selektovani artikal prodavan od zadnjeg brisanja prometa i količina. Zatim se unese nova cena i ponovo pritisne tipka PRC ". E ovde više nisam mogla da izdržim: " Majke ti, jel' ti to reče prc?" A on onako udubljen :" Aha,  ima dugme prc." Ja se malo pridignem pa pogledam, mislim zeze me, al' jok bre, stvarno ima. I dalje je on čitao i ukucavao nešto, potrajalo je to, ali ja dalje nisam pratila. Ja sam bila fascinirana ovim dugmetom, da ne kažem tipkom. 

          Auuu, majku mu, pa to mu dođe k'o neka poruka! Kucaš ti na kasi, pa povremeno PRC, pa opet malo kucaš, pa PRC. Lepo smišljeno.  Prosto da  znaš na čemu si, nikako da se ne opuštaš.  To  što ti treba  neki kurs da otkucaš ono što si prodao, ni po jada.  I što  ta naprava malo veća od boljeg digitrona košta k'o kompjuter,  nema veze. Samo kad ima dugme za PRC,  da ne žališ šta košta.  Prosto se  osetiš ko neki  je*ač, šta da vam kažem dođe milo čoveku. E sad, ko koga  j.... ,  to se ne zna, ostaje onako da se čita između redova uputstva za upotrebu fiskalne kase.

           Dragi moji čitaoci  ,besplatan savet.  Ako rešite da otvarate radnju , onda nikako supermarket. Čula sam da na njihovim kasama nema PRC.  To je rezervisano samo za ove veeelike privatnike u maaalim radnjama.

            U zdravlje!
 

      Ako ste mislili , dragi moji čitaoci, da je drug Tito umro, ne znam šta da vam kažem, možda ste u zabludi, procenite sami. Ja vam tvrdim da on kreše i posle smrti. Kako? Pa na trafikama možete da kupite upaljače sa njegovim likom. Ja imam jedan, odavno. Doduše moram da ga punim povremeno, ali kreše. Sad, da li je to zbog onog " u rukama Mandušića Vuka , svaka puška jeste ubojita", ili zbog nečeg drugog, tek drug Stari i mrtav kreše, bogca mu.Doduše samo cigare ,al' kresanje je kresanje, daj šta daš! Pa vi sad vidite!

      Besplatan savet.Ako ste nepušač, ne počinjite čak ni zbog druga Tita, a ako ste pušač, pa priuštite mu još malo krasanja, bar oni njegovi pioniri, u ime starih vremena!

      U zdravlje!
 

        Rekao je Hipokrat u svojoj zakletvi koja je postala i naša.To mi se oduvek dopadalo i toga se uvek pridržavam. Nije svuda i uvek tako, naleti se povremeno na minu. Pođe čovek od sebe pa misli svi su isti. Ali to nije tema ove priče. Hoću da vam pričam o onima sa kojima radim. U Hipokratovo vreme, verovatno su se samo muški bavili ovim zanatom, pa odatle ono " braća ", ali razumećete, među braćom su i koleginice, naravno.

        Neću vam pričati o poslu. Posao k'o posao, svakome je svoj najteži, šta god da radi, i sve misli drugima je lakše. Pričaću vam kako smo mi na jednom mestu skupljeni, i braća po humoru i  svake vrste  zafrkanciji.  Kafu pijemo svi zajedno, i pušači i nepušači. Ovih drugih je manje, ali su se priključili valjda  po onome iz vica  "  u raju je bolji vazduh,  a u  paklu  bolje društvo". Bar tako je kod nas. 

        E sad, ko ima malo slabiji stomak nek ne čita dalje. A ako ipak reši, na svoju odgovornost,  nemoj posle da mi se žali. Sedimo mi tako na kafi, da li je jutarnja ili " pauzara " ne mogu da se setim, tek nekako, da me pitate kako , ne znam, dođosmo na temu moje sahrane. Dobro ste pročitali, da ne ponavljam. Inače skloni smo crnom humoru, baš nas on nešto posebno privlači. " Pa i da umrem nije bitno ", konstatujem ja i pitam tehničara do mene: " Jeli, majke ti, jel bi ti bilo žao, jel bi plak'o?" " Pa plaaak'o bi', kako ne bi' ", kaže on. " Ma k.... bi plak'o, smejali biste se k'o kreteni,kad vas uhvati onaj ludi smeh po sahranama, baš kad ne treba. " ( Znate ono, uvek se namesti neka situacija ili neko nesto lupi?). I tu naravno krene lupetanje." Ma kukao bi ti: nema više ratlukaaa,nema čokoladeee! " Ja se setim penzionera koji bi u velikom broju dosli, pa hoće da skaču za mnom, a ovi moji ne daju, koga će da leče posle. Kaze mlađi kolega :" Pa dobro, nek ide po redu!" Na to će apotekar :" U majku mu, pa ja sam onda sledeć ! " Drugi kolega dodaje, da me uteši:" Napravićemo ti spomenordinaciju, tu više niko neće da radi, a penzioneri će moći da ostavljaju kafu i ratluk." " A vi pokupite pred pauzu, pa srkućete i pričate o meni!" . Naravno da je sve propraćeno ludim smehom. I tako bi mi serendali ko zna koliko da ne mora da se zaradi lični dohodak. Obrišemo suze od smeha, namontiramo ozbiljne face i krenemo u nove radne pobede. Nije uvek crni humor na repertoaru, naravno, nismo baš toliko morbidni.

       Znajući kako se smejemo, soba za odmor je u najudaljenijem delu objekta, inače da nas čuju pacijenti, hm, ne bi bilo poželjno. Tako svakoga dana imamo neku vrstu psihoterapije, zaključili smo, onako kolektivne kao na filmu. Iznesemo probleme tipa koga je odneo pauk,kome blokirali račun, ispsujemo dotične institucije, konstatujemo gde ko koga poznaje da rešavamo problem i onda krenemo u zajebanciju, jelte da opustimo stradalnika.

        Na kraju , dragi moji čitaoci, ko je uopšte stigao do kraja, a da nije još u wc-u gde povraća, moći će da pročita besplatan savet koji će ovoga puta biti kratak kao naše postojanje u vremenu : " Zezajte se ljudi ! ", makar i na svoj račun.

        U zdravlje!
 

      Ponekad se, dragi moji citaoci, osecam kao ucesnik neke pozorisne predstave ili serije koja traje dugo i ne vidi joj se kraj.Zasto je to tako videcete i sami. Ponekad imam glavnu ulogu, nekad sporednu, a nekad sam konferansije.Zgrada u kojoj radim, gradjena je ranih pedesetih godina prosloga veka i  svojom  socrealistickom arhitekturom doprinosi  izvodjenju nasih predstava.

      Mi tako imamo, takoreci dve scene. Jedna je velika,to je cekaonica, kruznog oblika, prosto kao amfiteatar, druge su male, to su nase ordinacije. Predstave se odvijaju istovremeno na svim scenama, sto je kuriozitet, i priznacete vrlo komplikovano.Ali uz puno muke, mi uspevamo,  godinama. Spektakl pocinje svakog jutra u osam sati, ali zbog guzvi na samo dve biletarnice( citaj kartoteke ) , nasi glumci koji su ujedno i publika, dodju sat, dva ranije, da zauzmu zeljene pozicije.U zgradu ulazim oko sedam casova , i posto moram da prodjem pored ranoranilaca, uvek izazovem kod isti uzdah odusevljenja. Prostruji sapat:" Uh, evo je, radi ", uz blag uzdah olaksanja. Ja se tu odmah osetim kao , jelte, zvezda, pocastim ih blagim osmehom uz "Dobro jutro", i nastavim dalje .Oni vec znaju da je uspeh danasnje predstave zagarantovan.

      Tako sam ja, dragi moji citaoci,  godinama za nji bila trudnica. Da, da  trudnica.  Tu ulogu su mi dodelli zbog jedno desetinu,  dvanaest kilograma viska,koje sam tada imala, a  svaki moj godisnji odmor ili neko odsustvovanje za njih  je bio porodjaj.  Tako da  danas  kad vise nemam sta da rodim,  oni jos uvek ne znaju tacan broj moje dece, iako imam samo jedno.  Inace, umetnicki repertoar na  obe scene je jako zanimljiv.

       Na  velikoj sceni,  cekaonici,  uglavnom nastupaju  penzioneri, retko penzionerke, one su uglavnom  tihi posmatraci.  Ovi prvi, po pravilu stariji od osamdeset  i  slabijeg sluha,  najvise vole scenu. Uzmu glavnu rec, intonaciju  podignu na najvise i krenu. Ratuju, prelaze Romaniju, komanduju, sele se u prekomande, drze partijske sastanke i tako redom. Sad su naravno u predizbornoj kampanji, ali nema druga Tita , oni bi glasali za njega. A ja to u ordinaciji naravno sve cujem. Znate, oni propustaju svoj red. Taman posla da zavrse za sta su dosli, a da nisu rekli sta su naumili. Kod kuce takve publike nema! 

       Mala scena, ordinacija, interesantnija je jer se radnja odvija iza zatvorenih vrata. Tako najzainteresovaniji moraju da stoje priljubljeni uz njih i da imaju malo bolji sluh. Ako ne daj Boze krenete napolje, obavezno se sudarite sa dve, tri gospodje. Znate one su brojnija publika za tu vrstu dogadjanja. Pogotovu kad proradi letnja scena. Posto ce moja " firma " da uvodi klimu u narednom veku,ja sam na cerdeset u hladu primorana da otvorim vrata. Onda ih sklanjam sa istih da ne slusaju i ne gledaju. Zato su oni uvezbali neprimetni rad nogu pa se besumno privlace i kriju.Velika je kod njih zedj za umetnoscu!

       E u tom nasem teatru ostale kolege imaju uloge udavaca, dobrih prilika za unuke, cerke i sinove.Ja tu ulogu vise ne dobijam posto sam se vise puta porodila pa zbog silne dece i nisam neka prilika. Kao i u svakom pozoristu, kostimi su raznoliki kao i frizure, ali o tome cu drugom prilikom. 

       Eto , dragi moji citaoci, besplatne predstave, o trosku socijalnog, svaki dan.  Doduse za praznike ne radimo,  ali neka, da se malo uzelimo. Sada, da vam dam besplatan savet, ne mogu.Razumecete, zdravom coveku je ipak bolje da ide u pravo pozoriste, a bolesnom neka je Bog u pomoci. Dok se probije kroz izvodjace i publku, do glavne zvezde, nece mu biti lako. Zato najbolje da odglumi pad u nesest, onda pustaju preko reda, cisto da vide sta ce dalje da bude!

      U zdravlje!
 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom