Ja u zemlji čuda

Nisam pametna

sanjalice | 25 Jul, 2008 12:25

         Znate, oduvek sam volela da ucim. Da, da, da ucim. Od malih nogu. Sad ako nekome pripadne muka od ove moje izjave, sta cu, neka odustane od daljeg citanja, ja samo iskreno priznajem. Toga sam postala svesna malo kasno, tek na fakultetu, ali sta je tu je.

          Od malih nogu sam bila zeljna znanja. To se manifestovalo cim sam napunila sest godina. Zapela sam da idem u skolu ili da crknem. Posto sam tu sestu napunila u junu, nisu hteli da me prime ni u jednu. Ja da crknem, haos u kuci. Onda je moj pokojni deda, koga sam obozavala, a i on mene, nasao solomonsko resenje. Poznavao je direktora jedne skole i isao da moli da me primi kako zna i ume. On je pristao, ucinio dedi, mene vakcinisase vanredno, kao palu sa Marsa i ja krenuh, neke tamo davne hm... godine. Bilo je to u drugoj polovini prosloga veka.

           U uciteljicu sam gledala kao omadjijana. Ona je bila krupna, imala je brkove i dlake na rukama i nogama, ali je nosila suknju, tako da sam bila sigurna da je uciteljica, a ne ucitelj. Skola je bila malo udaljenija od moje kuce, ali ko te pita, samo kad me primise. Naravno da me je prvog dana u skolu odveo deda. Roditelji profesori, i njima pocinjala skola, a i dete blesavo, zapelo da ide pa to ti je, bas kad oni imaju najvise obaveza. Taj prvi dan pamtim kao da je juce bio. Da ne pomislite da je to bilo nesto spektakularno, ma ne, nego sam ja sad blize onim godinama kad pamtite sta je nekad bilo. Evo sta sam prekjuce rucala, ne mogu da se setim.

           I tako krenuh ja da ucim sa zarom i elanom. U stvari, moglo bi se reci sa ljubavlju. Ne, nisam ja imala sve petice. U gimnaziji sam uvek bila odlicna sa trojkom iz matematike, ali volela sam brate skolu svim srcem. Onu guzvu, kalakurnicu, pa i ucenje onoga sto mi se dopadalo.

           Kad sam krenula na fakultet, mojoj sreci nije bilo kraja, a naravno ni sreci moje uze i sire familije. Narocito je deda bio ponosan. Njemu da zahvalim sto izbegoh cuveno usmereno obrazovanje i prijemni ispit na fakultet, jedna jedina godina kad ga nije bilo. Hvala ti deda! Volela sam skolu, a i ona mene.

           I tek sam na fakultetu primetila jednu cudnu pojavu. Najmirnija sam bila i najsrecnija kad ucim. Mora da je to bio neki poremecaj, ali nema veze. I tu sam bila fascinirana svojim profesorima. Upijala sam kao sundjer. Kad sam otisla na specijalizaciju, opet mi se vratio isti osecaj topline oko srca. Tu sam ispoljila jos jedan talenat. Da svemu nadjem definiciju. Sad ce vam sve biti jasnoi. Kad profesor na ispitu postavi pitanje prvo ide definicija. I tako uceci ja malo zadremam, pokrijem se knjigom i  u nekom polusnu kao nesto ponavljam,kobojagi da ne gubim vreme. Trgnem se, otvorim oci,  i prvo ugledam luster, naravno. I krenem naglas : " Luster je sijalicno mesto koje moze biti razlicitog oblika i velicine!"

           Pa ljudi moji, recite jel to normalno!? Vidite dokle moze coveka da dovede ljubav prema skoli i ucenju. Kad bolje razmislim i sumiram ta ljubav mi nije donela neku veliku korist. Kad pogledam, vise muke nego koristi. U stvari, mozda kad sam zapela da krenem u skolu, da je umeo neko da me ispalapuca, i mene i dedu, pa da mi se ogadi odmah, ali ko ce ga znati sta je dobro. 

           I evo sad matora, pa nesto mlatim po kompjuteru. Kao hocu nesto da naucim. Izgubila mi se ona ikonica gde menjam sa EN na SR ( upuceni ce razumeti), i naravno ne znam kako da je vratim, a hocu da pisem, pa vi dok citate udarajte kvacicu u glavi gde treba. Nemojte sad da vam dam i definiciju kvacice. Ne vucite me za jezik to jest tastaturu. Ne zaboravite da sam skolu jela za dorucak, rucak i veceru, i to sa apetitom! Ovo vam je kao besplatan savet.

           U zdravlje! 

Konačno

sanjalice | 24 Jul, 2008 22:17

Ovo je veliko srce za Hyperblogger i ostale učesnike akcije "opismenjavanja"

Sunce

sanjalice | 21 Jul, 2008 12:29

             Sunce vrelo prži, baš onako fino, nezdravo kako piše u novinama. Ali naravno moje zemljake iz Zemlje čuda to ni malo ne sprečava da mu se besomučno izlažu.

             Inače smo poznati kao neustrašiv narod koji je sve svoje poraze umeo da proslavi kao pobede. Još da pobedimo ovo Sunce sa sve rupama u ozonskom omotaču, pa da se konačno skrasimo.

             Juče sam takoreći iz prvih redova posmatrala tu bitku. Ma šta posmatrala, učestvovala! Prvo sam se obezbedila ležaljkom i suncobranom. Da imam oružje za svaki slučaj. Prostrem peškir, namažem se mlekom, faktor 30, to koliko da pokažem da nisam kukavica ako sam posmatrač, natakarim naočare i gledam. Idu borci, oba roda. Pustili stomačiće, nose torbe sa provijantom. Obično je glava porodice i komornik istovremeno. Da se pokaže ko je najjači. Neki su tolike patriote da i decu vode i to svih uzrasta. Oni mlađi, koji dolaze sami ili u paru, sa dragom ili draganom, kako hoćete, oni su bogme i najhrabriji. Hrle tamo gde nema senke, a o suncobranu nema ni govora. Eh, mladosti. Setim se sebe u njihovim godinama, pa mi nešto milo oko srca. Što ti je mladost. Ali da mi je bila ova pamet, mislim se nešto, pa, bilo bi manje bora i mladeža. Eh ko je o tome mislio kad te ponese žar borbe sa Suncem.

             Gledam tako, krenuše pripreme. Mažu se svi. Sami, uzajamno, mažu decu. Pa na sunce, u borbu. Ko da odoli, kad je još i platio ulaz. Neki preko sindikata ( znate još to postoji u našoj Zemlji čuda ), a neki i punu cenu. Bore se, znoje se, mršte, neki stavili peškire na glavu, valjda misle tako će bolje uplašiti neprijatelja. Ja samo zamišljam kako im kuva ispod onih peškira.

             Pošto se te borbe odvijaju uvek pored vode, mislite tamo ćete naći spas. Jest' vraga! " Plavuše " pozelene u bazenskoj vodi! I tu vam preti opasnost, ako ste jedna od njih. A o bombardovanju loptama da i ne govorim. Tu me sva sreća domaći izdajnik pogodi samo za vrat, pa dobro prođoh. Na kraju preživeh i pod tušem na kojem je frižiderska temperatura vode. Sva sreća te me ne potera u wc, ne znam kako bih progurala kockice leda. 

             Nego, sad dolazi ono najgore. I mene ovako pametnu i opreznu, ponese žar borbe. Kako da ne učestvujem sa svojim narodom, rame uz rame? Izvučem onu ležaljku ispod suncobrana, pod izgovorom sušenja kostima, pa krenem, đa potrbuške, đa poleđuške. Pa nisam ja neka baba da gledam iz prikrajka kako narod gine! A sunašce prži li prži. Ne pogledah na sat. Ko još da gleda na sat kad je na godišnjem i pauza traje čitav dan.Kasnije se ispostavilo, da sam odolevala do kritičnog trenutka,čak do jedanaest časova. Ma umem ja kad hoću, da se pokažem kao vrlo borbena i požrtvovana.

             Zato sam ove koji su pošli samnom umela da posavetujem ko od njih ne sme na sunce i iz kojih razloga. To mu dođe nešto k'o Kosovka devojka.Što sam bila ponosna na sebe, samo da znate. Iz te naše borbe izađe i jedna žrtva. Pade neka žena u nesvest, ali kasno, tek oko pola sedam. Šta joj je to trebalo da se obruka na kraju, ne znam. Dođe i hitna, brže su otišli nego što su došli. Ma šta ima  da traže tu kad smo mi jedan žilav narod, što smo više puta dokazali.

             E sad, kakva je danas situacija na bojnom polju, pojma nemam, jer vidam rane od juče. Doduše povadila me genetika. Znate, mi odmah pocrnimo, nema plikova. Ali ipak, zbog profesije, da se malo pridržim saveta, da se ne brukam.

             Inače, moj besplatan savet vam je, da nikako ne dozvolite da vas ponese žar borbe protiv Sunca, jer više ne važi ona " ko se Sunca krije bolje da ga nije ".

             U zdravlje!

Domaći zadatak

sanjalice | 19 Jul, 2008 21:08

      Posle " kratkog " kursa na msn od strane Hyperinflacije, da vidim šta ću da uradim:ovo je za sve učesnike nemoguće misije pod nazivom "Edukovati Sanjalicu"

Letovanje sa blogerima

sanjalice | 18 Jul, 2008 10:38

         Poče i moj dugoočekivani godišnji odmor.Hm, odmor, pa kako se uzme? Nemojte da mislite da nisam ovih dana mislila na vas. Evo, već prvog dana sam se setila Voje i onog njegovog " Neko će na letovanje u Bodrum, a neko u podrum". Pošto ja nemam podrum, krenuh da otpočnem letovanje u ostavi i kuhinji. Elem, oba mesta su zahtevala detaljno trebljenje i bacanje suvišnih stvari. Znate ono, trebaće mi, pa ga ne pipnete godinu dana, a sve vam žao da bacite. Tako ja raskrstih sa starim šerpama, kutijama od sladoleda i ostalim drangulijama. Rezultat, dva najlonska džaka pored kontejnera. Naravno da sam pazila da me ne uvreba Dara. Nju već ne bih mogla da podnesem na godišnjem.

          Dok sam tako trebila, od rana jutra ( navikla budala da ustaje rano za posao), svi ste mi bili u mislima. Prvo, Sanjarenja56, sa onom njenom Makarskom. Blago njoj, lepo se rodila na pravom mestu, a ne kao ja. Setih se Visa, gde sam zahvaljujući mojoj prijateljici sa kojom pijem čaj za lepotu, letovala tri puta po dvadeset dana. Malo li je? Eto mi je sad ostava, došao đavo po svoje. Pa se tu setih Hyperblogger, i kud mi ne održa taj čas iz kompjutera pod nazivom " Kratak kurs za blogere duduke", pa da vam pokažem slike sa Visa, da vidite raj na zemlji.

          Krenem ja u novi pohod na ormare, to mi dođe kao ono kad promenite plažu. Truba da se kupate uvek na istom mestu. I tu se setih Shadow. Kao da smo bliznakinje. I meni fali visina stolice i još par ruku. Jedino mislim da nam se  one govoreće sise razlikuju, jer kad bi to bilo moguće, moje bi proizvodile neki šapat, za koji ne verujem da bi se čuo, tako da bi mene i Shadow po tome sgurno razlikovali. Inače ovo drugo, sve isto, nesavršena sam totalno.

          Sednem tako da odmorim, između šerpi i kutija, pa rekoh, da zapalim cigaru, kad pade mi na pamet Baladašević i jedan njegov komentar " ostavi pušenje i eto reseeeenja!" Pametan čovek, nego, nije njemu tako loše. Dok njegova mala garava sređuje, on piše pesme! Tu se setih i Vladice, zagovornika zdravog života. Mogla bih i neku rekreaciju da uvedem, nego svako moje rekreiranje završavalo se nepovoljno , pa ne znam da li da otpočinjem.

          I tako dok odmaram u dnevnoj sobi, setih se Pinokio, jer su zidovi moje dnevne sobe pokriveni slikama. Šta li ona sad radi na raspustu, slika, pravi nakit i zeza narod na blogu?! Tu pogledam na sat, auuu! Vreme mi je da pristavljam ručak i setim se Domaćice. Da li da pristavljam ili da se kačim na internet pa da vidim šta radite? Pa i domaćica ponekad zabuši sa receptom, ali se povadi dobrom pesmom. A čime ja da se povadim?! Krenem da "kuham", a znate da retko koje jelo počinje bez seckanja luka i tu se setim Mladogluka. E zlehude moje sudbine! Umesto da na nekoj plaži čitam njegovu knjigu, ja letujem u kući. Samo mi fali let lampa iz ong vica.

          I tu mi pade na pamet Tužna. Pa ona nije ni svesna koliko sad treba da bude vesela, kad ima mamu koja će da radi ovo što ja sada radim. Eh, ovo je tuga ! Tu ja da razbijem monotoniju po sistemu, pa nisu ni meni leđa čupava, odem malo da se opustim na bazenu. Utegnem po neko salče u jednodelni kupaći, u fazonu ribe fiš, pa krenem. Setim se Siljke, moje sugrađanke, ali ona ide na jezero, a i da ne ide, pojma nemam kako izgleda. Možda je baš tog dana rešila da dođe na bazen.

          Setila sam se i Glumca i Tekstopisca koji je najavljivao neko putovanje i kolege Mishe i mnogih kojima ostavljam komentare na blogu. Kuku, pomisliće ljudi da sam lipsala na ovoj vrućini i tako reših da konačno sednem i napišem nešto. Eto dragi moji, samo da znate, i kad me nema, mislim na vas!

          Što se tiče besplatnog saveta, mislila sam da li i od toga da se odmorim, ali ne mogu, kao jedna nadasve vredna žena, da odolim. Brate, bacajte sve što vam ne treba, odmah, letovanje u kući će vam biti mnogo prijatnije.

          U zdravlje! 

         

Čaj za lepotu i ostalo

sanjalice | 03 Jul, 2008 18:17

            Pronađe moja prijateljica u knjizi Rike Zarai čaj za lepotu. Sad da li se baš tako zvao ili smo ga nas dve krstile, ne mogu da se setim, tek primismo se na to, što bi rekla ova deca k'o muškatla. Uvedemo ritual na poslu, u devet svakog jutra, mala pauza za čaj. Ja kao jedna,  već ste valjda prmetili,  kreativna osoba, dodam toj mešavini i neven. Da ne venemo, za svaki slučaj.

            Pijemo mi čajić tako danima, kad krenuše komplimenti od strane nekih baba koje nemaju pojma za naš čarobni napitak. Blago nama kad nam babe komplimentiraju, al' bolje išta nego ništa. Pa krenuše i od neki mlađi. Tu se nas dve zgledamo, zagonetno smeškamo i donesemo zaključak da ipak zadenemo negde i malo belog luka, čisto protiv uroka, nikad se ne zna. Nauka je nauka, a čaj alternativa, a urokljive oči, ma ko će ti ga znati, su urokljive oči.

            E sad nisam ja jedina u mojoj porodici koja upražnjava čajeve. Moj hipnotizer, čitaj muž, ima takođe afiniteta. On se tu isključivo oslanja na umeće Ranđe travara. Taj Ranđa ima tezgu na našoj pijaci i iza tezge stolicu gde posadi pacijenta, uzima podatke i zapisuje u jednu svesku. Tako, reši on da kupi kod Ranđe čaj za probavu. Nekako mu se to učinilo najpametnije. Donese čaj, postupi po uputstvu i ništa.Čeka on , čeka, i ništa. Proradi čaj u neko doba noći. Ustaje pacijent jednom, drugi put, treći. Ja se prevrćem po krevetu, sutra radim, još malo pa ću da ustajem, a nisam oka sklopila. Kad je ustao i četvri put ja dreknem iz kreveta: " Sad moram da udarim naukom protiv Ranđe travara! Nađi tamo tablete i popij da se skrasiš noćas!" I naravno dobijemo napad smeha! Sva sreća da ga niko nije video kako sedi na pijaci! Sad nisam baš sigurna da nije preterao kao što ume, a neće da prizna.

            Sve u svemu, dragi moji, nije loše potkočiti sa svih strana, nikad se ne zna!

            E sad naravno da ću vam odati formulu čarobnog napitka zvanog čaj za lepotu. Pomešajte iste količine nane, majčine dušice, ruzmarina i žalfije. Nikako ne zaboravite neven, da ne venete! Na šolju proključale vode ide jedna supena kašika čaja. Poklopi se da odstoji petnaest minuta i pije se polako. Ja upražnjavam jednom dnevno. Ne zato što mislim da sam mnogo lepa, nego brate mrzi me da petljam više puta dnevno. Inače preporuka je tri puta dnevno. Sad vi procenite, nemoj da mi se mnogo prolepšate pa da nastanu dodatne komplikacije zbog toga. I još jedna napomena, isprobano na ženama, sise dodatno ne rastu, tako da ako ste muškog roda nema rizika. Sad, da li opada brada, ne znam, ali dlake na nogama i kosa čvrsto stoje. I naravno beli luk da je uvek svež , u pripravnosti!

            U zdravlje!
 

"Hodam kao zombi"

sanjalice | 27 Jun, 2008 13:12

         Ubi me ova vrućina i gluposti oko mene. Prosto se takmiče, a ja " hodam kao zombi ". Lelujam do posla i natrag, a tamo gluposti koliko hoćete, stignem natrag kući, na tv-u gluposti me sačekaju, uzmem neku knjigu, i ona glupa do zla Boga, ili sam ja zaglupela u međuvremenu pa ništa ne kapiram. Jedino ukućani prozbore po koju pametnu, ali i to retko.

         Ne dopada mi se ideja da sam zaglupela, a Boga mi ni to da sam pala sa druge planete pa mi ovde ništa nije jasno. Ne znam kako da protumačim sadašnje stanje stvari u mojoj do skoro pametnoj glavi.

         Gledam, predsednica skupštine partijska drugarica onog pokojnog što nam j.... majku  godinama i što jedva čekasmo da ode. Sad ispade, bez njega se ne može.  Da l' da ga kopamo iz groba? Ništa mi nije jasno. Da li iskoristiše ovu vrućinu da duplo ulude narod, jer većina nas prosečnih idemo peške ili imamo kola bez klime, a još nsu izmislili neku klimu za pod pazuh.  Pa kad stignemo kući onako uzavreli, skuvanog  mozga, mogu brate da nam rade šta hoće.

          Priča drugar, proveo se u Grčkoj, cene kao da si kod kuće. Ništa mi nije jasno. Jer da mi je plata kao u Grčkoj, cene....., ma ne to je od vrućne, uopšte ne znam šta sam htela da kažem.

          Gledam na tv-u,  priča čovek o govedima, iza njega neki avion,  vidim na aerodromu je. Rekoh, kakve veze ima uzgoj goveda sa avionima, kad oni  ih uvezli, mislim goveda, pa ih doterali čak iz Amerike. Eto ti ga sad, i goveda se provozaše u avionu ovog leta, a ja ništa. Još samo fali da su nam poslali ona luda, i ovako sam šuntava, samo mi to fali.

          Na poslu je otprilike kao kad uđete u ono kupatilo iz humorističke serije, pa pustite tuš, a krene voda u wc šolji, a kad povučete vodu na šolji, digne se roletna. Drugim rečima, tražiš jedno, a dobiješ drugo i tako svakoga dana. Ali tu već ni drugima nije jasno, mada ne priznaju, vidim im po pogledu, što je za mene utešno. 

           I tako danima se osećam kao učesnik neke skrivene kamere ili su ovi oko mene napravili neki riality show, a ja ne znam. Ne, ne, ipak je to zbog vrućine. Čekaću da zahladi, pa ću onda da vidim ko je predsednik skupštine i ponovo da počnem da čitam onu knjigu.

           Ako vam se učini da se sve obrnulo naopako, ili ste pali u nesvest ili se trenutno nalazite u Zemlji čuda. U oba slučaja kriva je vrućina. Odoh da ukvasim jednu krpu pa da povežem glavu, možda mi pomogne. Ovo je naravno bio besplatan savet.

           U zdravlje!

Gluposti

sanjalice | 19 Jun, 2008 19:31

       Danima već razmišljam kako sam pogrešno naslovila ovo moje pisanije "Ja u zemlji čuda". Meni se ne dešavaju čuda, nego gluposti. Ne pravim ih ja dragi moji čitaoci.Uglavnom ih čijem,  vidim,  a  povremeno budem uvučena u njih,  pa  učestvujem, ne svojom voljom. 

       Skoro su bile zadušnice i ja sam se setila jedne takve gluposti. Elem, pre trinaest i kusur godina umrle moja  majka. Čuli to, naravno, moji pacijenti, a i videli da sam u crnini i onda naravno zapitkivali do besvesti. Ja ni da ćutim, ni da odgovaram, muka mi od svega. I tako dođoše one prolećne zadušnice. Dolazi meni jedna pacijentkinja, jako krupna i skoro nepokretna, jedva ide pomoću štapa. Ulazi. I nosi cveće. Mimoze. Počinje priču kako je čula šta mi se desilo, pa zapitkuje, hoće sve da zna. I dalje drži ono cveće, ne izjašnjava se. Ja već mislim, krenula na groblje pa svratila pošto smo mi u komšliku. Reče ona zbog čega je došla, odradih ja posao i sad treba da krene.

       E tad, nastade ono zbog čega se ja upustih u avanturu pisanja. Poče ona monolog :" Eto pošto vam je umrla majka, sigurno ćete danas na groblje, pa pošto je moja majka sahranjena u Hrvatskoj  ja ne mogu da idem (a inače bi išla pretpostavljam), evo donela sam cveće i sveću da joj upalite kad izlazite Vašoj majci. I izvadi žena sveću iz torbe,  to jest dve. Reče da je ova druga za moju majku, valjda , k'o veli da se ova moja ne naljuti što kod nje palim za ovu drugu.

       E j....  ti život, gde sve mene ovakve gliposti da snađu. Osta ja bez teksta, ja koja sam inače rečita, što bi rek'o naš narod," jedna glava sto jezika". Čovek u takvim trenucima se oseća kao onaj majmun kad vidi zmiju, bar ja, samo što ne padam u nesvest, nego se nekako parališem. Uzmem ja tako paralisana ono cveće i sveće i još se zahvalim na ukazanoj mi časti.        Završi se radno vreme, kud ću sa onim svećama. Ponesem ja  to sve na groblje, pa u misiju. Palim mojoj, a palim i Draginjinoj koju u životu nisam videla i koja je umrla pre pola veka verovatno.  Mislila sam se da li da je bacim,  pa proradi u meni zadušna baba, a bogami  malo i sujeverje, da  me ne potera neki maler pa  ipak upalih.

        I eto tako, dragi moji čitaoci, ja vam dođem kao lepak za gluposti. Stalno govorim kako sam trebala sve to da zapisujem. Ovako se povremeno setim, pa podelim sa vama, čisto da kad vam se nešto glupo desi, imate utehu, ima i gorih slučajeva!

        Ovo vam je bilo nešto kao besplatan savet.

        U zdravlje!
 

Gde su komentari!?

sanjalice | 14 Jun, 2008 12:30

        Raspišem se ja prekjuče, posle jedne pauze, onako nabijena utiscima, talenat samo vri. Čak sam rizikovala da spalim kompjuter pod grmljavinom. Ali, ne lezi vraže, neki zastoj na blogu. Krenem da objavim tekst, ono mrljavi nešto, kilavo i kao objavi ga. Inače naslov je bio" Ubiću se, majke mi".

        Vratim se na naslovnu stranu, teksta nema. Nema ga ni u administraciji. Vratim se  na  novi članak, a tamo samo do pola.  Potražim unazad,  sve na pola. Nema celog posta nigde. Šta da kažem nego ponovo da viknem ono iz naslova.  Krenem ponovo da dopisujem ono što je nestalo.  Nabadam ovim  kandžama (  danas im je došla crna subota, biće potkraćene),  a to vam je kao da tražite od slikara da naslika ponovo isto.  Na  kraju, uz "pomozi Bože"  objavim ja  post uspešno.  Ali dok sam ja nabadala, onaj prvi je već bio na blogu i komentare su dali  već Baladašević, Shadow,  Donna,  Iluzija i Principessa78. Kako je objavljen ovaj drugi  uđem na moj blog da vidim da li je ceo post  i vidim pet komentara. Pomislim, kuku majko kad pre!?

          Kad je objavljen drugi,  onaj prvi je nestao  sa naslovne  strane.  Onda na  ovom drugom komentar  da  Sanjarenj56. Samo njen komentar. I ja se upitam gde nestadoše ostali. Ja joj odgovorim i onda nastane zastoj na blogu. Nije moglo nigde da se uđe, ni na postove ni u administraciju. Pošto me je sutradan čekalo 24 satno smaranje ( čitaj dežurstvo) ja se isključim. I kako da ne uzviknem ono iz naslova?

           Jutros, u administraciji vidim  objavljena oba  posta,  na oba komentari,  a  pitaju se  gde  nestadoše.  Neko "minira"  društvo sa  bloga.  U stvari nije mina nego pičvajz.  Razreših ja misteriju.

            Dragi moji,  umem  ja ponekad da zabrljam,  ali priznaćete,  bar nije dosadno.  Inače ne odajte me, na odmor idem  od polovine jula. Neka se oni krčkaju u neizvesnosti.  Po svoj prilici letovaću na blogu, ali to je već druga priča.

             Ne  mogu da odolim da ne  dam  besplatan savet. Ako se pokaže da post nije objavljen, ne žurite, popijte kafu natenane i prevrnite šolju. Nije važno da li znate da gledate u istu. Ako znate, videćete, a ako ne znate možda se post i pojavi. A ako se za to vreme ne pojavi, onda ste načisto, pa objavljujte ponovo.

             U zdravlje!

Ubiću se, majke mi !

sanjalice | 12 Jun, 2008 20:28

          Ovo sam uzviknula bar sto puta u zadnjih nedelju dana. Prvo, internet mi nije radio sedam dana,  zbog nekog kvara zbog koga su morali da dolaze stručnjaci iz prestonice. Dok su se dotični nakočili da dođu, jer znate, mi nemamo aerodrom, pa mora čitavih sto dvadeset kilometara da se vozi, moj, priznaćete dragi čitaoci, nadasve osebujan talenat, morao je da trpi. Da, da, da trpi.   Pa kako da uzmem olovku u ruke kad samo što sam pronašla apostrof na tastaturi? Pa zamislite to nazadovanje. A osim toga, kako da nateram nekoga da to čita sad, odmah i sve. Priznaćete, jalov posao. I onda, kako da ne uzviknem:" Ubiću se, majke mi!" svaki put kad pokušam da se okačim, mislim na internet.

          A onda na poslu, haos. Svi se raspituju kada ću na odmor. Pacijenti u panici! Termin, samo ih interesuje termin, kad odlazim na godišnji. Niti pitaju kako je mala položila, jel' odlična na mamu i te stvari. Ma jok, samo kad odlazim na odmor. Kao da mi uplaćuju more, pa da se ne preklope u isto vreme.  Niti da im kažem,  šta ih briga na kraju krajeva!?  Da im ja polažem račune? A  kad  ćutim, oni uporno po  pet puta ponove pitanje. Kod  četvrtog puta uzviknem  ono gore  iz naslova  i objasnim im da u svakom slučaju, znači, mog odmora ili moje smrti, ambulantu ne zatvaraju, tako da sigurno  neko ostaje da se pobrine za njihove  "mlade"  živote.  Pitanje,  shvatićete  i sami,  dragi moji čitaoci  ( joj što volim kad ovo napišem,uh),  postavljaju  najmlađi do sto. Kao da ja umem  da vraćam dušu, ako im slučajno krene na nos dok ja odmaram.

           A onda stručnjaci uključiše internet. Ja sva srećna krenuh da se razmahnem, kad trt! Taman uzviknem ono gore iz naslova, priskoči moj hipnotizer ( čitaj muž ) i reče kako je sad on  isključio neki kabl zbog grmljavine. " Uključuj, taman neka me kokne grom, bar će pop da me opeva, neću biti samoubica. Izlazi iz kuće, dete je i onako u školi." Taman on uključi, presta grmljavina.

           Krenem ja da čukam i malo, malo, pa ponovim ono gore iz naslova. Narasli mi nokti pa hvatam po dve tipke, brljam samo tako. Pošto sam ja maskirana naivna, da ne kažem glupa plavuša, ja imam veštačke nokte, znate ono, frenč manikir i te stvari. Majstorica koja mi to radi trenutno je na odmoru i moram da čekam još koji dan, a talenat vri u meni, on ne može da čeka. I tako ja nabadam evo već pola sata.

           A onda krenem da objavim gore napisano i onda nastane zastoj na blogu. Naravno ne objavi, a pri sledećem pokušaju vidim da fali pola teksta, šta ga je pojelo, jebem li ga. " Ubiću se, majke mi !" Uzviknem po hiljaditi put. Sada ću ponovo pokušati da objavim. Sutra sam dežurna, noge mi se smrzle, treba da perem kosu. Ako me nema u skorije vreme, znači, ubila sam se ,majke mi!

           A sada besplatan savet od potencijalnog samoubice sa veštačkim noktima.Ne verujte svakome ko kaže "Majke mi", možda je siroče. 'Ajde, pomozi Bože, da ga konačno objavim!

           U zdravlje!

 

            

Ubiću se, majke mi !

sanjalice | 12 Jun, 2008 18:25

          Ovo sam uzviknula bar sto puta u zadnjih nedelju dana. Prvo, internet mi nije radio sedam dana,  zbog nekog kvara zbog koga su morali da dolaze stručnjaci iz prestonice. Dok su se dotični nakočili da dođu, jer znate, mi nemamo aerodrom, pa mora čitavih sto dvadeset kilometara da se vozi, moj, priznaćete dragi čitaoci, nadasve osebujan talenat, morao je da trpi. Da, da, da trpi.   Pa kako da uzmem olovku u ruke kad samo što sam pronašla apostrof na tastaturi? Pa zamislite to nazadovanje. A osim toga, kako da nateram nekoga da to čita sad, odmah i sve. Priznaćete, jalov posao. I onda, kako da ne uzviknem:" Ubiću se, majke mi!" svaki put kad pokušam da se okačim, mislim na internet.

          A onda na poslu, haos. Svi se raspituju kada ću na odmor. Pacijenti u panici! Termin, samo ih interesuje termin, kad odlazim na godišnji. Niti pitaju kako je mala položila, jel' odlična na mamu i te stvari. Ma jok, samo kad odlazim na odmor. Kao da mi uplaćuju more, pa da se ne preklope u isto vreme.  Niti da im kažem,  šta ih briga na kraju krajeva!?  Da im ja polažem račune? A  kad  ćutim, oni uporno po  pet puta ponove pitanje. Kod  četvrtog puta uzviknem  ono gore  iz naslova  i objasnim im da u svakom slučaju, znači, mog odmora ili moje smrti, ambulantu ne zatvaraju, tako da sigurno  neko ostaje da se pobrine za njihove  "mlade"  živote.  Pitanje,  shvatićete  i sami,  dragi moji čitaoci  ( joj što volim kad ovo napišem,uh),  postavljaju  najmlađi do sto. Kao da ja umem  da vraćam dušu, ako im slučajno kreme na nos dok ja odmaram.

         A onda uključiše stručnjaci internet. Ja  sva srećna krenuh  da se  razmahnem,  kad  trt!  Taman uzviknem ono  gore iz naslova,  priskoči  hipnotizer  (čitaj muž),  i reče da je sad on isključio neki kabl  zbog  grmljavine. Rekoh:" Uključuj,  taman  nek me grom ukoka,  onda će i pop da me  opeva,  neću biti samoubica. Izlazi iz kuće,  dete je ionako u školi !"  I taman uključi on, prestade grmljavina.

          Čukam, evo  pola sata,  malo, malo pa uzviknem  ono gore iz naslova.  Narasli mi nokti.  Pošto sam ja maskirana  naivna, da ne kažem glupa plavuša, bez uvrede,  imam  i veštačke nokte. Fensi, a bogme i praktično (u poverenju, ne da skidaju jaja sa tiganja). Elem, mala koja mi to radi u jednom salonu, na godišnjem je, pa moram da čekam kraćenje. A ne volim da menjam majstoricu. I tako hvatam sve po dve tipke i uzvikujem ovo iz naslova. Sutra ponovo dežuram, kosu moram da sušim, noge mi se smrzle, ubiću se, majke mi!

           Ah da, pre toga besplatan savet. Kad vam neko kaže:" Majke mi", ne mora uvek da bude iskren.

            U zdravlje!
 

"Neka nam hrana bude lek,

sanjalice | 03 Jun, 2008 19:14

        neka nam lek ne bude hrana", reče Hipokrat, pametno, odmereno, svaka mu na mestu. Ali kud reče!?

        Kod nas u Zemlji čuda, dragi moji čitaoci, većina teži suprotnom. Kao da imaju nešto protiv Hipokrata. K'o da im je on kriv za nešto, pa eto baš u inat njemu, dokazaćemo suprotno. Ko ga šiša, može da se živi i kad se radi naopako. Može, može. Ali kako!?

         Evo da krenem od sebe i svojih ukućana. Ne moram daleko da idem, niti sebe da opravdavam, kao ja sam mnogo pametna. Mi u kući više radimo na pobijanju prvog dela ove pametne preporuke. Stalno nekome viri dupe iz frižidera. Jadniku je crko termostat na ovoj vrućini od stalnog stvorizanja vratima. Mislićete dešava se to, pa dotrajao termostat. Vraga! Skoro je menjan, nego dojadilo mu, uključi se, isključi, dok mudrac ispred njega razmišlja šta bi sad mog'o da krka, podesi temperaturu! Morao je jadnik da crkne od muke. On, crče, a mi sve širi. Mom dragom sise veće nego meni, meni celulit na sve strane, počeo na cevanice da se spušta, što nema ni u jednom časopisu ni reklami da vidite, samo na meni. Jedino se ćerka drži, valjda što ide peške u školu, a i učenje iscrpljuje. Ne zaostaje ona oko frižidera, taman posla. I još vodi sa raznim gricalicama koje su odlične za napredovanje celulita, a o majonezu za uspešan rast bubuljica i da ne govorim. Nego, hvala Bogu, ona mlada pa to prerađuje, a mi nismo više u  pubertetu  pa nemamo bubuljice, inače ko zna na šta bismo onako đuture ličili.

         Kad pogledam oko sebe, slična priča. Vuku ljudi na sebi džakove, naravno od sala. Vuku i sopću na ovoj vrućini i kao po pravilu, oni najdeblji, uvek se zakite sladoledom, kokicama, krofnicama i kesicama raznih vrsta . I kad ih posavetujem da skidaju kilažu uvek imaju odgovor:" Pa ja ne znam od čega se gojim, ja ne jedem ništa!" Posle se ispostavi kroz razgovor da to ništa jedu sa pozamašnom količinom hleba, neki pavlake, a neki majoneza. Tako zajednički ustanovimo da ništa ipak goji. Čudnovato,ali tako je.

         O onome"...neka nam lek ne bude hrana" , teško je diskutovati. Lek je lek, kad je neophodan, nema se kud, ali pojedini vole da dodaju. Vole. Te malko protiv gorušice, te malko protiv nadimanja, te spopala ih kijavica, te zasvrbeo ih lakat. Za svaku sitnicu posežu za lekom, pa uz ono neophodno, nakupi se šačica, kol'ko za užinu. Još dok je bilo besplatno, pa ko to da propusti kad ne košta ništa. Jeli su oni lekove i što je najgore, ne mogu da ih osuđujem, samo konstatujem da su bili u pravu. Oni su se , dragi moji čitaoci mumifikovali još za života. Dobro ste pročitali, mumifikovali su se. Za razliku od mumija, koje su napravljene posle smrti dotičnog, ovi se mumifikuju iznutra, lekovima, i to za života. Idu okolo ko Tutankamoni, uvoštili se, pojedini izgledaju trideset godina mlađe, nećete verovati. Što ti je nauka, i Hipokrat bi se sad zamislio .

         Da više ne filozofiram, sve ovo možete videti u Zemlji čuda, ako se letos odlučite za ovu destinaciju. Ovo vam  može  izgledati kao reklama,  ali  biće besplatan savet.  Ako nemate  novca da vidite  mumije, ma ne očajavajte, ima toga u enciklopedijama.  Ovde ćete  videti  isto to samo  živo, hoda, jede  i vodi politiku.  Priznaćete  da je atraktivno.

         U zdravlje!
 

Osta priča bez naslova

sanjalice | 28 Maj, 2008 11:47

        Čudo jedno kako se mi u Zemlji čuda u sve razumemo. Mislim većina nas se razume u sve i svašta, a pojedini su veći stručnjaci i od onih što se time bave. Evo na primer, u politiku se svi razumemo. Retko ko da se nije našao u nekoj žučnoj raspavi na tu temu. Sad, pojedinci koji su bili najpametniji, uzeli su to za profesiju, pa su im se preko politike pootvarala vrata mnogih oblasti gde su oni zaključili da su najbolji.

         Tako šetaju od ministarstva do ministarstva, od jednog do drugog direktorskog mesta, gospoda i gospođe usveserazumejući. Vredni su oni, ne mogu da kažem, kao pčelice, lete sa cveta na cvet, sakupljaju vredno med za svoju dečicu,unučiće i praunučiće. Oni najvredniji i najpametniji, Boga mi, obezbediće i čukununučiće.

         Ali, iz čisto profesonalnih razloga ja sam obratila pažnju na to kako se moji sunarodnici, listom razumeju u medicinu, pardon, medecinu. Čast izuzecima koji se oslanjaju na one koji su izučii školu za to. Među ovima što se razumeju, prednjače oni što su u srodstvu ili komšiluku sa medicinskim radnicima. Ali, znanje se prenosi, tako da svi dobro vladaju materijom. Nama to doduše olakšava posao, ljudi završe sve uz kafu u kućnoj režiji, ali me malo čudi što nam se obraćaju kad zabrljaju stvar.  Razmenjuju oni tako tablete među sobom. Najbolje se kotiraju one roze boje, a najslabije bele. Valjda onako bledunjave ne ulivaju poverenje. Tako, nizak pritisak obaraju, srce usporavaju, ali opstaju, žilav smo mi narod. 

         Rade oni i na edukaciji. Svašta se može naučiti iz novina, raznih dodataka i reklama. Tako oni najnapredniji dođu sa pripremljenim predavanjima pa krenu da edukuju nas. Pošto su gužve velike pa se nema vremena, a i edukaciju više volim na nekom finom mestu i sa koktelom posle, ja im predložim da to odštampaju kao skriptu, pa da podele nama doktorima, da čitamo te pametne misli, pošto mi za tako egzotičnu bolest, kao što su na primer šujevi, nikada nismo čuli. Malo ih zbuni pojam skripta, ali odu zadovoljni. 

          Šta da vam kažem, dagi moji čitaoci, jedan svestran i nadasve nadaren narod. Valjda nam je to ostalo iz vremena Turaka, kad smo morali da se svakojako dovijamo da ih nadmudrimo, dok na kraju nisu pobegli od nas. Geni su čudo. 

          Za malo da zaboravim. Pa nisam vam navela glavni  primer. Evo ja. Lepo sam učila školu da radim to što radim, ali ne, ja hoću i da pišem. Kobajagi se razumem i u to. Pa šta dalje da vam pričam!? Beznadežni smo mi iz Zemlje čuda! 

          Nego, nešto mi pade na pamet, mogla bih i ja da odštampam ovo pa da čitaju široke narodne mase ove moje pametne misli, ha!? 

          U zdravlje!

" Kud plovi ovaj brod? "

sanjalice | 23 Maj, 2008 20:28

       Upala sam u neku trtomudačku fazu! To vam je dragi moji čitaoci, kad ne znam šta bih sa sobom. Te ovo bih, ma jok truba, te ono bih, ma jok sranje, i u celoj situaciji najpre se odlučim da nešto žderem. Da, da, baš žderem.  E sad, da ne bih to radila evo sedoh malo da se družim sa vama, pa i to mi nešto kilavo.  A šta sam pojela za ovih nekoliko dana, kad se setim, evo sve mi muka.

        Upravo se vratih iz grada sa šetanja seke ( čitaj moje ćerke). Ona vam je jedna vrlo temeljna osoba. Kad ta nešto reši, spasavaj se ko može. Cenim ja tu njenu osobinu, često poslušam njen savet, mlad mozak, ne smoren, pa dobro radi. Šetamo seka i ja i tražimo šta će da obuče i obuje za proslavu osamnaestog rođendana. Onako temeljno pretrebismo radnje, ništa nam se ne dopada, uhvati nas panika. Pa rođendan je koliko sutra, krajem avgusta. Da, da dobro ste pročitali. Ali za seku nema odmora ,sve ona voli na vreme da završi. Tako za utehu nađosmo bar sandale. Naravno štikla od dvanaest santimetara, taman posla da je kraća, udobno nema šta!

        Gledam i duge majke, sad je vreme mature, male i velike, pa se znoje žene, a mezimice naprćile nosiće, ništa im se ne sviđa. Još nije proizvedeno to što su zamislile. I ko nam podvali te male mature. 'Ajde velika, to je oduvek bilo, ispit zrelosti, maturant. Ali mala matura, osmaci, pa to je podvala veka. Novotarija u Zemlji čuda. Pa onda proslava osamnaestog rođendana, k'o svadba, neka generalna za svadbu, šta li? Evo ja mesecima, od kada je aktuelna ta priča u mojoj kući, ne mogu da se setim svog osamnaestog rođendana. Pa sam pitala moju kumu sa kojom sam sedela u klupi u to vreme, nije ni ona mogla da se seti. I onda mi je sinulo, pa meni nisu ni slavili osamnaesti rođendan. Slavi se slava, Božić , Uskrs,  to ti je. K'o u fazonu, nemoj da misliš da si neka bitna ličnost pa sad ćemo da slavimo. Pa gde je u naše vreme bio taj pubertet. Znaš obaveze, učiš, dobiješ po zaslugama, i ne umišljaj da si centar sveta. A ovo sad sve naopako. Đaci će da biju profsore, roditelji , i oni, a kad počne milicija da ih privodi, ista ta mamina i tatina zlata, e onda su svi krivi, društvo, škola, samo mame i tate pojma nemaju. Oni nisu iz tog filma.

        Evo gde ja stigoh kad me uhvati trtomudačka faza! Kažem vam ja , nije mi lako!

        Umesto da vam dam besplatan savet, posavetujte vi mene! I ako neko zna kako je i kad sve počelo volela bih da me prosvetli! A kako će da završi....nek nam je Bog u pomoći!

        U zdravlje! 

Moda u Zemlji čuda

sanjalice | 17 Maj, 2008 19:18

       Da prozborim i ja koju o modi. Da ne budete u zabludi, dragi moji čitaoci, ne pratim ja slepo modu, ne! Ja vam više dođem kao neki stručnjak da u kršu svega  i svačega pronađem  ono pravo i trenutno moderno. To naravno po pravilu mora da bude i jeftino, inače nije mi zadovoljstvo.  Ali ne bih sad da delim savete i da se pravim pametna, nisam  ja sručnjak za modu. Pre bih  rekla da ću prići problemu kao posmatrač. 

       Gledam tako ovaj namučeni narod kakav ide ulicom. Mladi k'o mladi oni su u trendu kao i uvek,ali ovi drugi... Od njih se i ne očekuje da prate modu, ali brate mili da te muka uhvati. Koje su to "kreacije" i kombinacije, uglavnom nasleđene od dece i unuka, da te Bog sačuva. Tako se dede  nabile na one federe na Nike patikama u svim mogućim bojama. Babe nose dzempere što su ih nekad štrikale unukama, jakne, kako ko stigne, šta dohvati sa čiviluka, nekad imam utisak da i ne gledaju šta oblače. Čast izuzecima, ali retko da vidiš nešto normalno.

       Tako pre neki dan dođe meni bakica od sedamdeset i kusur. Frizura, kao da se češljala ventilatorom, a i onda bi bolje ispala. Naočare socijalci, k'o dance od tegle. Obukla dzemper, a napred  od narandzastih šljokica natpis  sexy, šljašti  preko grudi. Ja ne mogu da verujem svojim očima.  Mislim se ,  koji  kreten joj uvali ovo da obuče.  Pitam je ja, odakle joj dzemper. Ona se malo iznenadi, što je to pitam, pa kaže da je kupila na pijaci. " A jel znaš šta ti piše tu napred?", pitam je. " Ne znam. Šta piše?" Opet se ona iznenadi." Pa piše seksi !" Kažem ja , a morala sam i da joj ponovim, toliko je bila zapanjena. " Odma' ću da  ga bacim!" "Ma nemoj da ga bacaš, nego idi na pijac pa nek ti zamene mangupi što su ti prodali". Izahvaljiva se tu ona meni Bog zna kako, što sam joj rekla i ode. E stvarno ću svačega da se nagledam u Zemlji čuda.

       Garderobu prate , naravno i modni detalji. Naočare, kao glavni modni hit. Godinama već su najmodernije one izlepljene selotejpom, sa jednom ili bez obe drške. Drugu dršku menja lastiš, ali je on godinama beo. Znate tu stvar koče proizvođači lastiša. Onaj za gaće nikako ne prave u bojama, jelte zbog otkuvavanja. Doduše u zadnje vreme potiskuje ih model Tri jerarha, onaj sa tezge. U modi je i da nemate zube, bar pet šest. Oni socijalci nekadašnji, ma to nema pojma, ovako je prirodnije.

       E sad glavni hit, parfem. Ima ih raznih. Mladi i Stari luk, u varijanti Crni i Beli, model Prženi, sa alevom ili bez, uglavnom preferiraju gospođe, dok svežu varijantu koriste gospoda. Miris Znoj, varijanta sa Šljivkom za gospodu i običan za dame. Imamo i tri uniseks varijante, Urin, Neoper i Nikadopranaproteza.Šta da vam kažem, izbor veliki a sve dzabe, ne košta ništa, jeftinije i od sapuna.

      Tu su i frizure. Modni hit je Gnezdo, odmah je prati Petarda i Ventilator, a boja u modi, pa standardna seda, a za gospođe i sedi rajsferšlus na razdeljku naravno. Ima i modernije gospode sa bojom Šustikla upala  u varikinu, Mahagoni model. Oni najmoderniji, ostatkom boje ofarbaju dlake na grudima, fazon, šteta da se baci.  

       Ako se nekad nađete u Zemlji čuda ove modne detalje možete primetiti svuda. Na pijaci, ispred šaltera, na ulicama, stanicama, čekaoncama. E sad, nemojte misliti da sam ja neki perfekcionista, daleko od toga, ja sam samo posmatrač. Korisnik sam drugih modela. 

     Naravno besplatan savet sledi. Ako kranete u Zemlju čuda, proverite kapacitet pluća. To je zbog onih omiljenih parfema. Ako se nađete u gužvi, samo dobar kapacitet pluća može da vas spase. Sve ostalo je podnošljivo.

       U zdravlje!

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb