Dođe vam sigurno ludi dan ili više njih u nizu, pa vam iskrsnu neke neplanirane dogodovštine i onda se pitate, dragi moji čitaoci, što baš vama to da se događa. E baš mi prođe ,nadam se da prođe, jedan takav period. Taman obeležih mesec i pet dana na blogu kad me skomataše planete, nemam drugog objašnjenja, pa krenu život da me vitla samo tako. U stvari, dođe na red ona moja teorija da se Bog sa nama zafrkava.

         U subotu moja mala familija ode do prestonice. Da " prošetamo seku ". Jurismo autoputem u našem Jugu, "sto na sat". Kad nas prestiže jedan vremešni Reno 4, "seka" (čitaj moja ćerka) pade u očaj." E stvarno smo najgori !"  Ali Bog je pravedan, pa ga mi prestigosmo na jednoj uzbrdici, likujući i jureći sedamdeset na sat. Kad stigosmo u glavni grad,a tamo sunce, upeklo , narod se raskomotio,  na svakom ćošku dele nešto. Napunih ja tašnu konzervicama koka kole zero, ulošcima i još nekim drangulijama. Šteta što ne ponesoh neku veću torbu. To je delovalo vrlo primamljivo. " Evo vidiš, kad dođeš u Beograd da studiraš, prođeš od Terazija do Kalemegdana, poneseš veću torbu i mirna si do sledeće subote". Zamisli se dete! Voli ona te drangulije više nego išta. Ljudi, motivacija je to! Kupim ja i jedan bingo, nikad se ne zna, za svaki slučaj.

         U nedelju sam imala dežurstvo i takvu kijavicu da su mi i uši zagluvele. Valjda me sustiglo ono što sam stalno govorila da budem malo bolesna,a da imam malo više para. Znate to je kontra od onoga " Ma nije sve u parama, neka smo živi i zdravi ". E iz cele priče ja dobih samo kijavicu, sav sam nos ogulila, a bingo truba. Doduše zategla sam po neku boru, onako na prirodno, jedući na nervnoj bazi. Sigurno sam dobila pola kila. Inače to je bilo dežurstvo od dvadaset  četiri sata.

        E onda sam u ponedeljak morala da ostanem da radim posle dežurstva, što inače volim samo tako. To vam je  kao ono u američkim serijama kad rade, pa  opet  rade,  a  pare samo tiltuju ,  samo što kod nas nema lova bato, nego  ti uvale slobodan dan  koji nikad ne iskoristiš iz  čisto altruističkih  razloga.  A  onda kao po pravilu sve neki slučajevi  da te Bog sačuva, ispravljam krivu Drinu ceo dan.  Tako mi dođe jedan čikica koji se žali da mu nešto kvrči  u ustima.  Ja ga  pogledam, onako ispod obrva,  i taman pomislim da mu kvrči u glavi pošto ima  osamdeset pet  godina,  kad onaj što ga je doveo, mlađi čovek,  reče:"  Jeste,  stvarno mu nešto kvrči, čuje se kad stanete pored njega!"  E  sad,  kako meni nije nešto prokvrčalo u glavi  pa ih uz indijanski poklič nisam pobila, ne znam.  Da  vas vidim sad, moji dragi  čitaoci, na mom mestu.  Tu se ja resetujem,  počnem da posmatram  čikicu i vidim da  valja jezikom po ustima. Dešava se to starim ljudima.  Tako verovatno sabija vazduh  koji  izaziva taj zvuk.  Reših ja i kvrčanje i ostadoh pri zdravoj pameti.  Onda sam tako  zapušena  i napola sluđena  otišla kod kume na slavu.  Tu mi je bio najveći uspeh jučerašnjeg dana da ne lupim glavom u tanjir i pokvarim ljudima slavu.

         U deset sam već bila u krevetu. U međuvremenu sam popila ono protiv prehlade, što u reklami sede na autobuskoj  jedan šmrče,a onaj drugi zdrav. Kod mene to nije uspelo. Izgleda da treba da se sedi na autobuskoj stanici,a ja za to stvarno nisam imala živaca. Dzabe dadoh pare. Nema veze , samo kad se dokopah svoje kuće.

         E danas sam počela i da kašljem. Sutra moram da kupim nekoliko grebalica. Prosto ne mogu da verujem da me ovako bolesnu neće tresnuti neke pare ili bar auto.

         Besplatan savet ne dajem bolesna,bar ne onima koje volim.

         U zdravlje!
 

      Sad mi pade na pamet, ljudi, pa ja kao da sam na ovom blogu sto godina, a ja tek mesec dana. Tačnije, mesec i pet dana. Odomaćila sam se, raspisala se, dajem komentare, savetujem, sviram k..... ponekad, a da zaboravim da obeležim taj dan. Nije ni čudo, kako ludo i brzo živimo, vreme prosto leti. U početku sam bila skeptična, imala sam potrebu da pišem, da ne bih eksplodirala k'o pokvareni ekspres lonac. Samo je nešto nadošlo i krenulo je. Takođe sam imala potrebu da to neko čita sad i odmah . I zato hvala vam moji dragi blogeri, moji čitaoci, i virtuelni prijatelji. Nikada neću zaboraviti prve komentare, često se navraćam na njih, nasmejem se i nastavljam dalje. Neću da vas nabrajam poimence to jest po nickence, prepoznaćete se sami. Samo da znate, prirasli ste mi srcu onako odistinski, prepoznala sam slične sebi u mnogo čemu.

       I u to ime, sa zakašnjenjem od pet dana, otvaram gajbu šampanjca, onog najboljeg Dom Perinjon ( valjda se tako zove),ako ne možemo da ga ispijemo uživo bar da ga probamo u ovom virtuelnom životu, neka crknu naši dušmani! Živeli dragi moji!

        U zdravlle i mnogo vam hvala još jednom! 

         Što ja ,ljudi moji, volim slobodan dan. Unapred ga izdelim na po dva sata, da mi duže traje, pa ga gustiram onako na tenane, kao neki veliki kolač. Obično ga započnem kod mog majstora u veeelikoj radnji. Ona ima vrata i izlog, to mu je i jedno i drugo, od onog stakla što vidite one napolju, a oni vas ne vide unutra. Tako se za početak sita nagledam naroda koji priča sam sa sobom, onako baš lepo,  pa se  tu odmah ujutru utešim da ima i onih  kojima je gore nego meni.

          Tako ja  pre neki dan ulazim u radnju, a moj stručnjak bode nešto po fiskalnoj kasi. To vam je onaj poslednji krik nauke i tehnike koji je verovatno ispušio na zapadu, pa ga uvalili ovim našim spasiocima, a oni ga uvalili nama, doduše po vrrrlo povoljnim cenama, al' nema veze samo kad je imalo da se kupi. Tako ulazim ja, sedam i počinjem neku priču, a on vrlo ozbiljan :" Ej, čekaj malo,... jebiga sad moram iz početka .." Vidim ja da je zabrljao nešto.  Pitam ga šta radi to, a on kaže da menja cenu nekog jastučeta.  I počinje da čita iz uputstva  naglas i da "bode "  po onoj kasi.  To ide ovako:"  Sa glavnog menija funkcije  Z  kada  se pritisne tipka  3  na displeju se prikazuje PLU  1. Željeni artikal može da se izabere unošenjem broja PLU koda i tipkom PLU-M, zatim sa tipkom PRC MR na displeju se prikaže trenutna cena artikla." Tu on zastade da nađe PRC dugme. Ja slušam i ne mogu ušima da verujem. Čita on dalje:" Ako se u levom uglu displeja nalaze tri horizontalne crte znači da je selektovani artikal prodavan od zadnjeg brisanja prometa i količina. Zatim se unese nova cena i ponovo pritisne tipka PRC ". E ovde više nisam mogla da izdržim: " Majke ti, jel' ti to reče prc?" A on onako udubljen :" Aha,  ima dugme prc." Ja se malo pridignem pa pogledam, mislim zeze me, al' jok bre, stvarno ima. I dalje je on čitao i ukucavao nešto, potrajalo je to, ali ja dalje nisam pratila. Ja sam bila fascinirana ovim dugmetom, da ne kažem tipkom. 

          Auuu, majku mu, pa to mu dođe k'o neka poruka! Kucaš ti na kasi, pa povremeno PRC, pa opet malo kucaš, pa PRC. Lepo smišljeno.  Prosto da  znaš na čemu si, nikako da se ne opuštaš.  To  što ti treba  neki kurs da otkucaš ono što si prodao, ni po jada.  I što  ta naprava malo veća od boljeg digitrona košta k'o kompjuter,  nema veze. Samo kad ima dugme za PRC,  da ne žališ šta košta.  Prosto se  osetiš ko neki  je*ač, šta da vam kažem dođe milo čoveku. E sad, ko koga  j.... ,  to se ne zna, ostaje onako da se čita između redova uputstva za upotrebu fiskalne kase.

           Dragi moji čitaoci  ,besplatan savet.  Ako rešite da otvarate radnju , onda nikako supermarket. Čula sam da na njihovim kasama nema PRC.  To je rezervisano samo za ove veeelike privatnike u maaalim radnjama.

            U zdravlje!
 

      Ako ste mislili , dragi moji čitaoci, da je drug Tito umro, ne znam šta da vam kažem, možda ste u zabludi, procenite sami. Ja vam tvrdim da on kreše i posle smrti. Kako? Pa na trafikama možete da kupite upaljače sa njegovim likom. Ja imam jedan, odavno. Doduše moram da ga punim povremeno, ali kreše. Sad, da li je to zbog onog " u rukama Mandušića Vuka , svaka puška jeste ubojita", ili zbog nečeg drugog, tek drug Stari i mrtav kreše, bogca mu.Doduše samo cigare ,al' kresanje je kresanje, daj šta daš! Pa vi sad vidite!

      Besplatan savet.Ako ste nepušač, ne počinjite čak ni zbog druga Tita, a ako ste pušač, pa priuštite mu još malo krasanja, bar oni njegovi pioniri, u ime starih vremena!

      U zdravlje!
 

        Rekao je Hipokrat u svojoj zakletvi koja je postala i naša.To mi se oduvek dopadalo i toga se uvek pridržavam. Nije svuda i uvek tako, naleti se povremeno na minu. Pođe čovek od sebe pa misli svi su isti. Ali to nije tema ove priče. Hoću da vam pričam o onima sa kojima radim. U Hipokratovo vreme, verovatno su se samo muški bavili ovim zanatom, pa odatle ono " braća ", ali razumećete, među braćom su i koleginice, naravno.

        Neću vam pričati o poslu. Posao k'o posao, svakome je svoj najteži, šta god da radi, i sve misli drugima je lakše. Pričaću vam kako smo mi na jednom mestu skupljeni, i braća po humoru i  svake vrste  zafrkanciji.  Kafu pijemo svi zajedno, i pušači i nepušači. Ovih drugih je manje, ali su se priključili valjda  po onome iz vica  "  u raju je bolji vazduh,  a u  paklu  bolje društvo". Bar tako je kod nas. 

        E sad, ko ima malo slabiji stomak nek ne čita dalje. A ako ipak reši, na svoju odgovornost,  nemoj posle da mi se žali. Sedimo mi tako na kafi, da li je jutarnja ili " pauzara " ne mogu da se setim, tek nekako, da me pitate kako , ne znam, dođosmo na temu moje sahrane. Dobro ste pročitali, da ne ponavljam. Inače skloni smo crnom humoru, baš nas on nešto posebno privlači. " Pa i da umrem nije bitno ", konstatujem ja i pitam tehničara do mene: " Jeli, majke ti, jel bi ti bilo žao, jel bi plak'o?" " Pa plaaak'o bi', kako ne bi' ", kaže on. " Ma k.... bi plak'o, smejali biste se k'o kreteni,kad vas uhvati onaj ludi smeh po sahranama, baš kad ne treba. " ( Znate ono, uvek se namesti neka situacija ili neko nesto lupi?). I tu naravno krene lupetanje." Ma kukao bi ti: nema više ratlukaaa,nema čokoladeee! " Ja se setim penzionera koji bi u velikom broju dosli, pa hoće da skaču za mnom, a ovi moji ne daju, koga će da leče posle. Kaze mlađi kolega :" Pa dobro, nek ide po redu!" Na to će apotekar :" U majku mu, pa ja sam onda sledeć ! " Drugi kolega dodaje, da me uteši:" Napravićemo ti spomenordinaciju, tu više niko neće da radi, a penzioneri će moći da ostavljaju kafu i ratluk." " A vi pokupite pred pauzu, pa srkućete i pričate o meni!" . Naravno da je sve propraćeno ludim smehom. I tako bi mi serendali ko zna koliko da ne mora da se zaradi lični dohodak. Obrišemo suze od smeha, namontiramo ozbiljne face i krenemo u nove radne pobede. Nije uvek crni humor na repertoaru, naravno, nismo baš toliko morbidni.

       Znajući kako se smejemo, soba za odmor je u najudaljenijem delu objekta, inače da nas čuju pacijenti, hm, ne bi bilo poželjno. Tako svakoga dana imamo neku vrstu psihoterapije, zaključili smo, onako kolektivne kao na filmu. Iznesemo probleme tipa koga je odneo pauk,kome blokirali račun, ispsujemo dotične institucije, konstatujemo gde ko koga poznaje da rešavamo problem i onda krenemo u zajebanciju, jelte da opustimo stradalnika.

        Na kraju , dragi moji čitaoci, ko je uopšte stigao do kraja, a da nije još u wc-u gde povraća, moći će da pročita besplatan savet koji će ovoga puta biti kratak kao naše postojanje u vremenu : " Zezajte se ljudi ! ", makar i na svoj račun.

        U zdravlje!
 

      Ponekad se, dragi moji citaoci, osecam kao ucesnik neke pozorisne predstave ili serije koja traje dugo i ne vidi joj se kraj.Zasto je to tako videcete i sami. Ponekad imam glavnu ulogu, nekad sporednu, a nekad sam konferansije.Zgrada u kojoj radim, gradjena je ranih pedesetih godina prosloga veka i  svojom  socrealistickom arhitekturom doprinosi  izvodjenju nasih predstava.

      Mi tako imamo, takoreci dve scene. Jedna je velika,to je cekaonica, kruznog oblika, prosto kao amfiteatar, druge su male, to su nase ordinacije. Predstave se odvijaju istovremeno na svim scenama, sto je kuriozitet, i priznacete vrlo komplikovano.Ali uz puno muke, mi uspevamo,  godinama. Spektakl pocinje svakog jutra u osam sati, ali zbog guzvi na samo dve biletarnice( citaj kartoteke ) , nasi glumci koji su ujedno i publika, dodju sat, dva ranije, da zauzmu zeljene pozicije.U zgradu ulazim oko sedam casova , i posto moram da prodjem pored ranoranilaca, uvek izazovem kod isti uzdah odusevljenja. Prostruji sapat:" Uh, evo je, radi ", uz blag uzdah olaksanja. Ja se tu odmah osetim kao , jelte, zvezda, pocastim ih blagim osmehom uz "Dobro jutro", i nastavim dalje .Oni vec znaju da je uspeh danasnje predstave zagarantovan.

      Tako sam ja, dragi moji citaoci,  godinama za nji bila trudnica. Da, da  trudnica.  Tu ulogu su mi dodelli zbog jedno desetinu,  dvanaest kilograma viska,koje sam tada imala, a  svaki moj godisnji odmor ili neko odsustvovanje za njih  je bio porodjaj.  Tako da  danas  kad vise nemam sta da rodim,  oni jos uvek ne znaju tacan broj moje dece, iako imam samo jedno.  Inace, umetnicki repertoar na  obe scene je jako zanimljiv.

       Na  velikoj sceni,  cekaonici,  uglavnom nastupaju  penzioneri, retko penzionerke, one su uglavnom  tihi posmatraci.  Ovi prvi, po pravilu stariji od osamdeset  i  slabijeg sluha,  najvise vole scenu. Uzmu glavnu rec, intonaciju  podignu na najvise i krenu. Ratuju, prelaze Romaniju, komanduju, sele se u prekomande, drze partijske sastanke i tako redom. Sad su naravno u predizbornoj kampanji, ali nema druga Tita , oni bi glasali za njega. A ja to u ordinaciji naravno sve cujem. Znate, oni propustaju svoj red. Taman posla da zavrse za sta su dosli, a da nisu rekli sta su naumili. Kod kuce takve publike nema! 

       Mala scena, ordinacija, interesantnija je jer se radnja odvija iza zatvorenih vrata. Tako najzainteresovaniji moraju da stoje priljubljeni uz njih i da imaju malo bolji sluh. Ako ne daj Boze krenete napolje, obavezno se sudarite sa dve, tri gospodje. Znate one su brojnija publika za tu vrstu dogadjanja. Pogotovu kad proradi letnja scena. Posto ce moja " firma " da uvodi klimu u narednom veku,ja sam na cerdeset u hladu primorana da otvorim vrata. Onda ih sklanjam sa istih da ne slusaju i ne gledaju. Zato su oni uvezbali neprimetni rad nogu pa se besumno privlace i kriju.Velika je kod njih zedj za umetnoscu!

       E u tom nasem teatru ostale kolege imaju uloge udavaca, dobrih prilika za unuke, cerke i sinove.Ja tu ulogu vise ne dobijam posto sam se vise puta porodila pa zbog silne dece i nisam neka prilika. Kao i u svakom pozoristu, kostimi su raznoliki kao i frizure, ali o tome cu drugom prilikom. 

       Eto , dragi moji citaoci, besplatne predstave, o trosku socijalnog, svaki dan.  Doduse za praznike ne radimo,  ali neka, da se malo uzelimo. Sada, da vam dam besplatan savet, ne mogu.Razumecete, zdravom coveku je ipak bolje da ide u pravo pozoriste, a bolesnom neka je Bog u pomoci. Dok se probije kroz izvodjace i publku, do glavne zvezde, nece mu biti lako. Zato najbolje da odglumi pad u nesest, onda pustaju preko reda, cisto da vide sta ce dalje da bude!

      U zdravlje!
 

       Ovih dana mi toliko nedostaju pare da to nije normalno!Ako ste pomislili da sam ja neki materijalista,grdno se varate.To je iz čisto praktičnih razloga.Radi očuvanja mentalnog zdravlja.Čak sam razmišljala da se otisnem u avanturu nekog kratkoročnog kredita.Da lepo podignem pare pa da odem u banju.Onu Bogutovačku za živce,pa da ležim u onoj vodi dok se sva ne usapunjošem i ne sparušim.Osećam da bi mi to pomoglo da preživim ovu predizbornu kampanju.

        Pošto meni život uvek mesi neke torte,ovakve ili onakve,pre neki dan stiže mi još jedna i to na vrata.Pada neka kiša,kucaju dvoje.Zvono je isključeno još od mobilizacije,pa ga nismo uključivali više.Otvorim ja i stanem na kućni prag od ravno sto pet godina.Tu sam samoj sebi izgledala onako nekako važno.Pa ko još ima priliku da živi u jednom takoreći istorijskom objektu.Ovih dvoje,jedan gospodin i gospođa već sklapaju  kišobrane ispod strehe,dva stepenika ispod mene.Predstaviše se kulturno i rekoše da su došli da pitaju da li ću na glasanje,prosto onako ubeđeni da i ako izađem, glasaću baš za njih.E gde me nađoše!E gde me nađoše!Ja ko zapeta puška!"Neću!"Tu se gospođa malo trže:"Pa zašto?",kao onako iznenađeno.U međuvremenu sam je prepoznala,između ostalog i zbog šuškanja u govoru.Varate se ako mislite da je iz radikalne,nije.

        Pa kud me upita!?Pa kud me upita,šta joj je to trebalo!?Tu sad ide šlag na onu tortu.Zauzmem ja pozu na mom kućnom pragu k'o na govornici i krenem sa kontramitingom:"E baš sam jeeedva čekala da neko dođe i da me pita!Ovakvi k'o ja su vas doveli na vlast,zevajući po ulicama i bežeći od milicije.Dvadeset godina sam učila školu i dvadeset dve radim,kažem ja i gde radim i šta radim.A pogledajte gde živim,čekam da se sruši svaki dan,zadramim onako svojski.Firma me dva puta ispalila za stan!Vozim kola dvadeset godina stara!"Vezem ja k'o navijena,onom čoveku neprijatno,sklapa i rasklapa onaj kišobran i verovatno misli"i kud naletesmo na ovu ludaču?"Nastavljam ja,a pitam se što li ne beže,da li su ludi?"I gde sam ja posle sedam godina,samo je sve starije,ko da mi da stambeni kredit?"Poče onaj čovek da se raspituje za komšiluk,skreće temu,ja i televiziju pomenuh,što ne dođu da snime.E sad moje torte sa šlagom nikad nisu bile bez trešnjice,one odozgo.Za nju se pobrinu gospođa."Pa eto jeste,i meni je sin na Floridi!"I pogleda me onako sažaljivo,prosto traži da razumem njenu majčinsku brigu.Tu sam opet morala da se resetujem,poznato vam je to iz mojih priča,i malo je zafalilo da upitam gospođu sa one moje govornice da li je kad je bila mala volela da jede govna. Odustala sam najviše zbog gospodina svedoka cele priče,da me ne da gospođa na sud.Zato sam namontirala pogled koji je njenog partijskog druga naterao da otvori kišobran definitivno spreman da bega.Ona je još nešto mrsila,a ja onako ponosna na sebe,nisam je ni čula.Sasula sam šta sam imala,taj se merak ne da opisati!Ma nirvana,ljudi!Zaglaviše oni,jedva pogodiše kapiju!Tu gospođa opet dobi napad pameti pa mi dobaci:"Pa vidimo se na glasanju!"Ja odgovorih jednim otegnutim aahaa!A htedoh da joj kažem da ću sledeći put izaći na glasanje kad se bude zaokruživalo s' govnjivom motkom,da izvinete na izrazu, moji dragi čitaoci.

        I evo mozgam već nedelju dana šta je htela sa onom Floridom i nikako da dokučim.Možda joj je dozlogrdio ovaj život pa čeka da je neko potegne sa vrata u glavu i da joj skrati muke.E sad nisam im odala glavnu tajnu.Zašto neću da glasam.Pa svaki put se zajebem.Ajd' što se ja zajebem, nego ovoliki narod mora da trpi zbog mene.Valjda sam malerozna kad su takve stvari u pitanju.

        E sad, dragi moji čitaoci ako je neko nešto prepoznao,to vam se samo čini ,ja živim u Zemlji čuda.Nek ne zamere oni koji šuškaju,meni su u principu simpatični,poneo me spisateljski zanos i to nisam mogla da ne napišem.A što se tiče besplatnog saveta,pa ako su vam ovi dojadili hajdete samnom u Bogutovačku banju da lečimo živce!Šta košta da košta!

        U zdravje!
 

       Dragi moji čitaoci,moj hipnotizer(čitaj muž) ima jednu maaalu radnju.Od devet i slovima devet kvadrata.On tu izrađuje svoje prioizvode i prodaje ih.No to nije tema ove priče.Radnja jeste maaala ali mu zadaje veeelike muke.Prosto da čovek ne poveruje.Kad pomislim na te njegove muke meni nešto dođe žao ovih što drže ove super i hiper markete,kako li tek njima biva teško kad on ovolike muke preživljava!?

       Elem, peripetia dok to nije registrovao i otvorio,za čitav roman.Radnja je inače pored gradske pijace,tako da je i klijentela sastavljena od domaćica postarijih,domaćina penzionera,onih što prodaju na pijaci i tako.Nabavi on,kako zakon nalaže i aparat za kreditne kartice,tako da snajke kad prodaju sir,pa krenu na lokal, mogu slobodno opušteno da kupe jastuče za sto dinara,on će sa zadovoljstvom da im provuče karticu.Sve u svemu osavremenili smo radnju svom tom traženom opremom.Tome je doprinela briga raznih inspekcija koje stalno brižno bde nad nama.Nad potrošačima,da ne budu slučajno zakinuti, a bogami i nad nama proizvođačima  i prodavcima,da slučajno ne zaradimo veeelike pare!Znate kako je nezgodno kad čovek poludi od tih para.Ne daj Bože sazida malo veću kuću pa posle mora da pere te silne prozore i vrata.A možda kupi i neki bolji auto,pa onda da se plaši da mu ne ukradu.Ma muka božija,šta da vam kažem.Ja sam zato zahvalna svim tim brižnim ljudima u mojoj Zemlji čuda.A najviše sam im zahvalna što spasoše čoveka mog života, sigurne smrti.Da, da, dobro ste pročitali,sigurne smrti, te tako moje dete ne osta siroče,a ja ucveljena udovica.

       Evo kako je to bilo.Moj muž ima u toj veeelikoj radnji jednu šivaću mašinu.Lepa,prava industrijska,Japanac pravio,a prijatelj mu pozajmio.Radio on na njoj u Francuskoj ,taj naš prijatelj.Elem,dođe jednoga dana u radnju inspektorka rada,predstavi se lepo i reče i titulu,mašinski inženjer.Gleda mašinu i pita kako se podmazuje.Uslika mašinu foto aparatom.Moj privatnik odgovara k'o pravi đak.Ne da se on zbuniti,zna materiju u prste.A onda pređe na struju.Pita jel ima mašina uzemljenje.Moj majstor odgovara,da je mašina original japanska ima atest i on ne zna da ta mašina ima uzemljenje.Sve je to Japanac predvideo.Veze k'o iz rukava.Ali ne,Japanac nije konsultovao dotičnu gospođu,pa ona naloži da se mašina uzemlji.Da se veže jedna žica za glavu od mašine,da se probuši ploča,pa zid od radnje, pa da se  zakopa u zemlju.Obavi moj gazda  sve kako je naloženo.Doduše nije čuo da je neko poginuo na šivaćoj mašini,ali nikad se ne zna!Koštalo nas to zadovoljstvo poprilično,dobismo i diplomu,pet stručnjaka potpisalo.Kad je život u pitanju ne treba žaliti.Ja mu predložih i gumene čizme da obuje kad seda da šije,što je sgurno,sigurno je.On doda i gumene rukavice.Kad je pomenuo i azbestno odelo,rekla sam mu da ipak ne preteruje,pa neće da poleće u orbitu.Posle sam čula da su neke domaćice šnajderke izginule šijući komplete po kućama.Dobro te nas gospođa inspektorka natera to da uradimo inače ko zna šta je sve moglo da se desi!?

       Tako poučena ličnim primerom,ja vam dajem besplatan savet.Proverte da li je vaš šnajder~ka uzemljio mašinu,da ne nastradate kad odete na probu.Sigurno niste ni slutili u kakvoj ste opasnosti bili.Hvala Bogu pa nam ovi naši stručnjaci otvoriše oči.Sad slobodno mogu da zagrlim svog muža dok radi,nema opasnosti da nas ubije struja.Još jednom hvala našim inspektorima svake vrste što brinu o nama alavima i neopreznima.

        U zdravlje!

Najradosniji hrišćanski praznik je tu.Od ranog jutra zvoni telefon ,pište poruke.Čestitamo praznik jedni drugima,svake godine takmičenje ko će kome prvi da čestita.Radujemo se jajima i vrištimo k'o deca kad pobedi nečije jaje.A  zatim ručak,svečani,sa obaveznom jagnjetinom i tortom naravno.E onda kad siđe krv u želudac i kad pivce malo ošamuti,krene popodnevno izležavanje,odmor.I tako ja u sred tog odmora dobijem" napad pameti".

       Mislim tako ,Bog je naš milostiv.Hvala mu,mnoge mi je želje ispunio,zdravi smo i hvala Bogu živi,pamet nas još služi,šta smo sve preživeli.Naše pravoslavlje kaže da je bog milostiv i prašta onima koji se pokaju,ne kažnjava!I tu mi pade na pamet ona narodna"dođe đavo po svoje".Znači on je taj.Što Bog propusti,on izgleda dočeka pa raspali.I ništa nije bez božje volje.Tako da sumnjam da je i taj otpali anđeo baš to hteo,nego je i on dobio zadatak.Teška ova moja filozofija.Jel ja ono malopre pomenuh da me pamet služi?Izgleda da pivo ne ide uz jagnjetinu,mraću da pređem na špricer,i to beli.Momentalno sam ustala!Sad da li je baš pametno što ovu moju "teoriju"podelih sa vama,ne znam.Bar će vas nasmejati,ako ništa drugo.Ne zamerite,pivo je bilo ono "ili jesi ili nisi lav".

       Dragi moji čitaoci,želim vam srećne uskršnje praznke i da vaše jaje uvek pobedi!

       Xpucoc bockpece!      
       

       U zdravlje!
 

Najradosniji hrišćanski praznik je tu.Od ranog jutra zvoni telefon ,pište poruke.Čestitamo praznik jedni drugima,svake godine takmičenje ko će kome prvi da čestita.Radujemo se jajima i vrištimo k'o deca kad pobedi nečije jaje.A  zatim ručak,svečani,sa obaveznom jagnjetinom i tortom naravno.E onda kad siđe krv u želudac i kad pivce malo ošamuti,krene popodnevno izležavanje,odmor.I tako ja u sred tog odmora dobijem" napad pameti".

       Mislim tako ,Bog je naš milostiv.Hvala mu,mnoge mi je želje ispunio,zdravi smo i hvala Bogu živi,pamet nas još služi,šta smo sve preživeli.Naše pravoslavlje kaže da je bog milostiv i prašta onima koji se pokaju,ne kažnjava!I tu mi pade na pamet ona narodna"dođe đavo po svoje".Znači on je taj.Što Bog propusti,on izgleda dočeka pa raspali.I ništa nije bez božje volje.Tako da sumnjam da je i taj otpali anđeo baš to hteo,nego je i on dobio zadatak.Teška ova moja filozofija.Jel ja ono malopre pomenuh da me pamet služi?Izgleda da pivo ne ide uz jagnjetinu,mraću da pređem na špricer,i to beli.Momentalno sam ustala!Sad da li je baš pametno što ovu moju "teoriju"podelih sa vama,ne znam.Bar će vas nasmejati,ako ništa drugo.Ne zamerite,pivo je bilo ono "ili jesi ili nisi lav".

       Dragi moji čitaoci,želim vam srećne uskršnje praznke i da vaše jaje uvek pobedi!

       Xpucoc bockpece!      
       

       U zdravlje!
 

          Pored svog uobičajenog posla,ja vam dragi moji čitaoci, imam i dva dodatna zanimanja.To su ova dva gore navedena u naslovu.Znate,njih obavljam volonterski,onako bespatno,uzgred.

          Prvi posao,posao baba Roge,uglavnom radim pre podne uz ovaj stalni za koji primam platu.Imam to zadovoljstvo pošto kod mene dolaze i mala deca.Znate,ovaj posao obavljam samo do onog uzrasta što još veruje u ta stvorenja.Pošto su ona,ta deca,naravno slatka i vrlo nemirna,mame u svojoj nemoći uvek iskoriste priliku kad dođu kod mene sa takvim mališanom da ga  uplaše.Znate onaj fazon,"ake ne budeš to i to(a to je uvek neka mamina želja),dobićeš injekciju!"Mališan se unezveri,zauzme gard,savije glavicu i počne da me gleda onako ispod obrva.Verovatno očekuje da skočim i iskezim zube i sa nekom igletinom poletim na njega.I  sad budite pametni,šta biste vi, dragi moji čitaoci uradili na mom mestu?Ja uzdahnem pa kažem gospođi,čisto da joj ne bude neprijatno,da sam već navikla da plaše decu samnom.A mališanu objasnim da se mama šali,ali da ipak on mora da sluša.Ako me dete onako preplašeno uopšte i čuje.Samo gleda kako da zbriše što pre.E sad ima i ona druga strana,kad deca dovedu roditelje kod mene pa ih tuže kako ih ne slušaju.Kako se kolo sreće okreće!Pošto stari ne veruju u baba Roge i uopšte me se ne plaše,ovima drugima to jest,njihovoj deci ,ide malo teže.

          Tu onda priskačem u pomoć pa im nabrajam šta sve može da im se desi ako ne slušaju svoju decu.I tako sve u krug.To vam je život naš svakodnevni,šta da se radi?

          Ova drugo zanimanje,zanimanje zadušne babe,malo je napornije.Čuli ste verovatno za taj izraz,a kad sam malo promislila,to su verovatno one što idu po groblju i plaču nad svačijom sudbinom,znale ga ili ne.Ja ne znam dali to može svako, ali meni izgleda to leži.Ja sam vam kao rođena za to.Možda ostavljam i takav utisak,pa mi se obraćaju i za ono što mi nije u opisu radnog mesta.Evo juče sam vodila jednu bakicu da izvadi zub.Ona je samo moj pacijent,ali prethodnog dana je napunila osamdeset sedam godina.Ima ona decu,čak troje,a došla je sama.Da njh ne ometa.Prvo mi se pohvalila za rođendan,a onda mi je pokazala kako joj se rasklatio zub i zamolila me da je odvedem kod zubara da izvadi.Mogla sam ja da je fino otkačim,ali ne.U meni proradi zadušna baba i ja napred,a bakica zamnom.Nije zubar daleko,odmah niz hodnik.Šta će kad ide praznik,a možda joj niču treći zubi,pa eto muke.I tako vam ja malo razbijem monotoniju svakodnevnice.Da vam ne pričam o obilaženju raznih zaleglih po bolnici, iz familije pa i šire koje zadušna baba mora da obiđe.Pa svi to očekuju od mene.Taman da neću pa da me proglase za baksuza.A znate kako je to nezgodno,posle vas niko ne zove i ne zadaje vam zadatke.A ono gluvo,gledate uveče film na miru niko ne zove.Ovako kad zazvoni telefon posle osam uveče,može da počne kladionica.Ili nekome treba neki lek,ili neko leži pa da se obiđe ili snimanje.Retki su koji me zovu da pitaju šta radim ili da dođem u goste.To su moji najdraži prijatelji i za njih nisam zadušna baba ,za njih sam ona na koju uvek mogu da se oslone.

           E sad,nemojte da pomislite da se žalim,ne ja samo konstatujem.Prosto sam shvatila da sam povremeno prava zadušna baba.To su primetili i oni slični meni,i oni rade k'o zadušne babe.Valjda nam sorta takva i to se ne može popraviti.Ili si zadušna ili nisi.Nije vezano za profesiju već za dušu.Ima tu nečega!

           I sada naravno besplatan savet.Budite ponekad zadušna baba, naporno jeste,ali san je čvršći i mirniji!

           U zdravlje!
 

        Dragi moji čitaoci,ja sam vam vazda bila željna znanja,što bi se reklo od malih nogu.Jedva me preko veze upisaše u školu sa šest godina i dva meseca.Ostade mi to do dana današnjeg.Pratila sam u struci sve novotarije,išla na predavanja u svom gradu,bogami i u prestonici kad su prilike dozvoljavale.Ali nikako da odem na neko međunarodno dešavanje.Elem,reših ja da i tamo krenem posavetovana od nekih koleginica.

         Prvo što sam morala da uradim bilo je da se  "upišem" u sponzoruše.Da,da dobro ste pročitali,sponzoruše.Ali ne one "bezobrazne".Taman posla,pa zar vam ja ličim na takvu?Nego u naučne sponzoruše(moram ovaj pojam da patentiram) .Nađem ja farmaceutsku kuću koja će da finansira moj poduhvat.Divni,mladi ljudi sa kojima sarađujem godinama(koristim priliku da ih ovim putem pozdravim),središe meni da odem za DZ (čitaj dzabe) na tu međunarodnu konferenciju.Doduše dešavala se na Kopaoniku,ne odoh daleko,ali šta je tu je,daj šta daš.

         Krenusmo prvoga dana moja cimerka,inače dobra prijateljica i ispisnica i ja u sticanje novih znanja.Prvo,obilazak štandova farmaceutskih kuća,pa predavanja,sve zvučna imena predavača.Ima doduše i manje zvučnih,ali nema veze, može svašta pametno da se čuje.E sad,pitate se vi, gde je tu muka.Prva muka me spopala još prve noći.Poče moja aritmija,popila ja lek,al' valjda visina,uzbuđenje,šta li,slaba vajda.Prevrćem se po onom krevetu i nešto se mislim ako mi je suđeno da mandrknem,pa neka,biće na visokoj nozi!Hotel pet zvezdica,pa neka pišu novine!I kao što vidite ništa,izgleda da će to ipak biti na nekom drugom mestu.Ostale muke slede.Krenemo mi u borbu za propagandni materijal,a uzmemo i učešće u raznim nagradnim igrama.Sve postižemo! Kako? Ne pitajte!Gužva svuda,kao da dele eliksir mladosti.Kad se raziđe,na podu dugmići od kompleta leže na sve strane.Ja u početku kao neću da se guram,sve fina,ma vraga,uveče ja najmanje kesa,olovaka, kojekakvih šolja i satova.E što ja najgora da budem,kad nikad nisam bila?Pa krenem od ujutru sve da postignem.Obučem se "na rajsferšlus" da ne izgubim neko dugme,pa u napad.Svakoga dana sam bila sve bolja.Predavanja pratim,švedski sto ne propuštam.Milina božja!Ali uveče,noge otpadaju,seva u krstima.Nema veze,nauka je u pitanju!

           Kad je trebalo da se krene,spakuj se ti sad majci u ono koferče.A iskusne koleginice poterale kofere k'o za prekookeanse ture.Ja se čudila kad smo pošli,sad mi sve bi jasno.Da ne dužim, sve u svemu desetak kilograma viška u gore nabrojanim artiklima,ne računajući torbu i zbornik radova koje smo dobili.Sva sreća te ne dobih i neku nagradu većeg formata,tačno ne znam kud bih sa njom,sem da je okačim oko vrata.A da ne grešim dušu bilo je lekarskih torbi,bicikla,umetničkih slika i tako to.Ne deliše neke batine pa da i ja zakačim nešto ,al'dobro je makar izvukoh živu glavu!

           Elem,nije tu kraj mukama.Zaglavi se autobus na  nekom pružnom prelazu  i zakači se za šine.Valjda leg'o od težine.Švedski sto,materijal,pokloni,malo li je to!?E sad nemojte da pomislite da  smo poterali švedski sto,taman posla,nego krkalo se ljudi  k'o da se iz gladi uteklo.Stoji on na šinama,a mi ni živi ni mrtvi.Majstor ne otvara vrata,valjda se zbunio.Izašao napolje ,okupio se narod,gledaju ispod onog autobusa,mi unutra k'o u akvarijumu,zovemo majstora da otvara.Ovi sa sprata već pišu testamnt.E,rekoh, tačno sam znala !Kad ja nešto dobijem za DZ to ne može na dobro da izađe,samo fali da naiđe voz.U tom trenutku jedna vikne "voz!".Sad samo možete da zamislite šta se dešavalo.Naravno da nije bio voz,nego je u daljini videla šleper na putu,pa joj se učnilo,zaboga.Gospođa ne nosi naočare,da ne kvari imidz.Umalo ne umresmo od straha.Hvala Bogu pa onaj narod odglavi autobus i majstor potera.Tu mi prođe pet godina života.Predložih da svratimo u neku kafanu da trgnemo po jednu s' nogu da se povratimo,ali predlog mi nije bio usvojen.Nije ni bitno, potegla sam dobro kod kuće,samo kad stigoh živa.

           E sad dragi moji,ko kaže da bez muke nema nauke taj laže.Nemojte misliti da je ovo mene obeshrabrilo,taman posla,pa ja volim izazove,čak mogu reći da sam uživala od tog adrenalina.I dalje sam ja naučna sponzoruša i pravo da vam kažem ne propuštam prilike.Dosta sam bila u crnoj rupi.Nego, nešto se mislim,bacala sam one prospekte i flajere.Mogla bih i njih da poteram kući sledeći put.Trideset kilograma sekundarnih sirovina,malo li je?

           Besplatan savet na kraju.Pratite zbivanja u struci makar po cenu nekoliko dugmadi i obradujte kolege i familiju poklonima.Kad znaju kako se do njih teško dolazi više će vas voleti.

           U zdravlje!

           P.S.Drage kolege neka ne zamere,ja živim u Zemlji čuda.    

      Moj dragi hipnotizer,čitaj muž,pored svih kvaliteta koje poseduje ima i jedan skriveni talenat.On povremeno dođe do izražaja,ali to uvek bude neočekivano,tako da na nas ukućane,moju ćerku i mene ostavi snažan utisak.Toliko snažan,da o tome posle pričamo godinama.Čak mislim da će i budući unuci,ako ih budemo imali ,pričati o talentu svoga dede.

     Evo o čemu se radi.Moj snalažljiv i nadasve vredan muž voli da eksperimentiše u kuhinji.Rezultat tih njegovih eksperimenata su zaista pravi specijaliteti i tu nema dileme.Ali on ponekad ode predaleko.Vremenom se uobrazio,pa misli da je svemoguć.Reši on ,pre nekoliko godina da napravi bozu.Možda neko ne zna šta je boza.To vam je ono mutno piće kojeg ima u starinskim poslastičarnicama i uvek stoji pored limunade.Ala ga objasnih,al nema veze.On inače voli bozu,pa reši da je napravi.Lepo sam ga ubeđivala da ode sa flašom u poslastičarnicu i kupi,ali ne,on je bio uporan.

      Prvo je negde izbunario recept,kupio glavni sastojak,projino brašno i krenuo u poduhvat.Inače priznao je i sam da neće biti lako jer trebaju čitava dva dana da se napravi boza.Uradio on sve po receptu,nalio u flaše i stavio u frižider da odstoji.Sve kako je u receptu napisano.

      Dođe i taj dugo očekivani dan da se proba boza.Ode on u kuhinju da nam sipa svoj čarobni napitak.Za njim ode i naš pas koga smo tada imali i koji je slučajno ušetao iz dvorišta.Jedan veliki, umiljati bokser.Čujem ja otvara se frižider,trenutak tišine i onda pucanj!Kao iz pištolja.Dobro ste pročitali,pucanj.Pas istrčava iz kuhinje i beži u dvorište.Ja po inerciji skočim i utrčim u kuhinju i imam šta da vidim.Cela kuhinja ulepljena od poda do plafona masom koja se sliva i kaplje na sve strane.Ulepljen i moj majstor koji na moje pitanje:"Šta ovo bi?" odgovara:"Mora da sam stavio malo više kvasca!"Slušaj njega"malo više"."U receptu piše pet grama na ovu količinu brašna,a ja stavio otprilike."Kad  je prošao prvi šok nastao je urnebes od smeha.Hvala Bogu pa je flaša bila plastična,možda bi bilo i povređenih.A pas je navukao traumu, danima nije hteo ni da priviri u kuću.

        Pre nekog vremena pade njemu na pamet da bi opet mogao da pravi bozu na šta sam mu ja rekla da nemam ništa protiv ali samo van naseljenog mesta,pošto sam ja mesecima posle toga nalazila po ćoškovima ostatke njegovog čarobnog napitka.

        Eto tako dragi moji čitaoci,ako imate tako nekog talentovanog u kući ipak držite stvar pod kontrolom ma koliko da ga volite.Nikad se ne zna na šta to može da izađe.Ovo je naravno bio besplatan savet.

        U zdravlje!

        Imam ja jednu držeću gospođu u komšiluku koja se proglasila za moju rođaku.Otprilike ono,od moje strine ujninog ručnog devera svastika.Blizak rod nema šta.E ona zahvaljujući tom našem srodstvu ima slobodu,što mi je fino objasnila,da mi povremeno udari kragnu.To radi na dva načina.Prvo ću vam opisati onaj za mene "draži".To je presretanje.Vraćam se ujutru sa dežurstva,umorna.Idem preko pijace,vučem kese koje mi seku promrzle prste.Smrzla se k'o p.... jer su stručnjaci" pogodili" prognozu,a ja krenula prethodnog dana na posao i šta drugo da obučem ujutru.Prolazim pored njene zgrade,psujem u sebi sve po spisku,kad izleće ona ,postavila zasedu.Lepo se toplo obukla i krenula  da mi objašnjava kako je boli grlo i pita šta da radi.Taman da zine onde pored kontejnera pa još neko i da nas vidi,da se čudi narod,ja je zaustavim."Aman bre  Daro, idem s posla,smrzla sam se,nervozna sam,otpadoše mi ruke,dođi sutra na posao kod mene,šta sad da ti radim ovde na ulici.I pobegoh!

        Tako  ona preferira više drugi način,a to je dolazak na vrata.Ne mogu da joj uteknem,po sistemu"blago gostima mogu da odu kad hoće".Neće da uđe u kuću,ja je ponudim,ipak rod smo,ali ona neće ,kaže neće dugo.E to njeno "neće dugo" bez pola sata ne počinje.To je uvek neka egzotika tipa boli je ušna školjka,pa dal 'oće reuma u uvo?A ja ,neće Daro sigurno si nezgodno spavla pa si ga priklještila,i tu meni misli odlutaju ,ona priča,priča,priča,ja se mislim kud me jeba đavo da odem na medicinu sa jezičkog smera,ona zinula pokazuje mi neki krnji zub,ja kažem da ide kod zubara,kragna se steže,ja se smrzavam na vratima,ona u dvorištu,neće da uđe ,da ne smeta,fina žena.

         Donesem ja odluku i ukućanima izdam naređenje.Kad naiđe Dara,a vidi se kroz prozor,izlaze muž ili ćerka i kažu da ja nisam tu.Otišla negde,odselila se,malopre umrla ,nek puste mašti na volju.Elem,dođe ona.Moj muž je opazio i onako unezvereno dao uzbunu.Ja bez glasa,da mi pročita sa usta, dam znak da nisam tu.On otvori vrata i finim,umilnim glasom kaže da nisam tu,otišla sam sa drugaricom.Ali,pošto imamo jedno veliko ogledalo meni padne na pamet da me možda ne ugleda u njemu,pa se k'o komandos bacim sa troseda na pod i četvoronoške pobegnem u kuhinju.Pošto i tamo imamo prozor,da me ne ugleda ja ostanem u toj pozi i slušam.Ona davi mog muža i objašnjava mu što mene traži.On jadan viče "aha",ne zna kud će pa je na kraju posavetuje da dođe kod mene na posao tako je najbolje.E sad ona uvek ponese nešto.To je uvek neki "specijalitet" tipa ukočene palačinke,dzem od koznakadnapravljen i tako.Unosi on u kujnu šerpu i daje mi:"Evo donela ti tetka Dara",šapuće.A u šerpi četiri pihtije u sredini,a okolo grancle.Još samo da je nalila mlekom pa k'o za prasiće.Pošto ne volim slatke pihtije,a ni grancle sa mirisom belog luka,ja onako četvoronoške izručim to u kantu ispred mene pa mu vratim šerpu.Čujem njega kako se zahvaljuje na poslatku i još se izvinjava što nije oprao šerpu.Fini čovek,šta da vam kažem,umela sam da izaberem.I tako,dragi moji ,to vam je bilo ravno vojnoj vežbi pod nazivom Dara tamoneke godine.

         Baš mi malopre muž kaže da je video  jutros na pijaci,udarila kragnu nekom čoveku pa davi li davi.Samo da je ne prizovem ovom pričom, opet će morati jadnik da laže.

         Dragi moji ja se pišući ismejah po stoti put  samoj sebi.Neka i vama ovaj divan sunčan dan počne smehom.Ovaj put biće bez besplatnog saveta.Posle ovakvog sećanja ništa mi "pametno" ne pada na pamet.Ne zamerite.

         U zdravlje!

        Imam ja jednu držeću gospođu u komšiluku koja se proglasila za moju rođaku.Otprilike ono,od moje strine ujninog ručnog devera svastika.Blizak rod nema šta.E ona zahvaljujući tom našem srodstvu ima slobodu,što mi je fino objasnila,da mi povremeno udari kragnu.To radi na dva načina.Prvo ću vam opisati onaj za mene "draži".To je presretanje.Vraćam se ujutru sa dežurstva,umorna.Idem preko pijace,vučem kese koje mi seku promrzle prste.Smrzla se k'o p.... jer su stručnjaci" pogodili" prognozu,a ja krenula prethodnog dana na posao i šta drugo da obučem ujutru.Prolazim pored njene zgrade,psujem u sebi sve po spisku,kad izleće ona ,postavila zasedu.Lepo se toplo obukla i krenula  da mi objašnjava kako je boli grlo i pita šta da radi.Taman da zine onde pored kontejnera pa još neko i da nas vidi,da se čudi narod,ja je zaustavim."Aman bre  Daro, idem s posla,smrzla sam se,nervozna sam,otpadoše mi ruke,dođi sutra na posao kod mene,šta sad da ti radim ovde na ulici.I pobegoh!

        Tako  ona preferira više drugi način,a to je dolazak na vrata.Ne mogu da joj uteknem,po sistemu"blago gostima mogu da odu kad hoće".Neće da uđe u kuću,ja je ponudim,ipak rod smo,ali ona neće ,kaže neće dugo.E to njeno "neće dugo" bez pola sata ne počinje.To je uvek neka egzotika tipa boli je ušna školjka,pa dal 'oće reuma u uvo?A ja ,neće Daro sigurno si nezgodno spavla pa si ga priklještila,i tu meni misli odlutaju ,ona priča,priča,priča,ja se mislim kud me jeba đavo da odem na medicinu sa jezičkog smera,ona zinula pokazuje mi neki krnji zub,ja kažem da ide kod zubara,kragna se steže,ja se smrzavam na vratima,ona u dvorištu,neće da uđe ,da ne smeta,fina žena.

         Donesem ja odluku i ukućanima izdam naređenje.Kad naiđe Dara,a vidi se kroz prozor,izlaze muž ili ćerka i kažu da ja nisam tu.Otišla negde,odselila se,malopre umrla ,nek puste mašti na volju.Elem,dođe ona.Moj muž je opazio i onako unezvereno dao uzbunu.Ja bez glasa,da mi pročita sa usta, dam znak da nisam tu.On otvori vrata i finim,umilnim glasom kaže da nisam tu,otišla sam sa drugaricom.Ali,pošto imamo jedno veliko ogledalo meni padne na pamet da me možda ne ugleda u njemu,pa se k'o komandos bacim sa troseda na pod i četvoronoške pobegnem u kuhinju.Pošto i tamo imamo prozor,da me ne ugleda ja ostanem u toj pozi i slušam.Ona davi mog muža i objašnjava mu što mene traži.On jadan viče "aha",ne zna kud će pa je na kraju posavetuje da dođe kod mene na posao tako je najbolje.E sad ona uvek ponese nešto.To je uvek neki "specijalitet" tipa ukočene palačinke,dzem od koznakadnapravljen i tako.Unosi on u kujnu šerpu i daje mi:"Evo donela ti tetka Dara",šapuće.A u šerpi četiri pihtije u sredini,a okolo grancle.Još samo da je nalila mlekom pa k'o za prasiće.Pošto ne volim slatke pihtije,a ni grancle sa mirisom belog luka,ja onako četvoronoške izručim to u kantu ispred mene pa mu vratim šerpu.Čujem njega kako se zahvaljuje na poslatku i još se izvinjava što nije oprao šerpu.Fini čovek,šta da vam kažem,umela sam da izaberem.I tako,dragi moji ,to vam je bilo ravno vojnoj vežbi pod nazivom Dara tamoneke godine.

         Baš mi malopre muž kaže da je video  jutros na pijaci,udarila kragnu nekom čoveku pa davi li davi.Samo da je ne prizovem ovom pričom, opet će morati jadnik da laže.

         Dragi moji ja se pišući ismejah po stoti put  samoj sebi.Neka i vama ovaj divan sunčan dan počne smehom.Ovaj put biće bez besplatnog saveta.Posle ovakvog sećanja ništa mi "pametno" ne pada na pamet.Ne zamerite.

         U zdravlje!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom