Ja u zemlji čuda

         Ubi me ova vrućina i gluposti oko mene. Prosto se takmiče, a ja " hodam kao zombi ". Lelujam do posla i natrag, a tamo gluposti koliko hoćete, stignem natrag kući, na tv-u gluposti me sačekaju, uzmem neku knjigu, i ona glupa do zla Boga, ili sam ja zaglupela u međuvremenu pa ništa ne kapiram. Jedino ukućani prozbore po koju pametnu, ali i to retko.

         Ne dopada mi se ideja da sam zaglupela, a Boga mi ni to da sam pala sa druge planete pa mi ovde ništa nije jasno. Ne znam kako da protumačim sadašnje stanje stvari u mojoj do skoro pametnoj glavi.

         Gledam, predsednica skupštine partijska drugarica onog pokojnog što nam j.... majku  godinama i što jedva čekasmo da ode. Sad ispade, bez njega se ne može.  Da l' da ga kopamo iz groba? Ništa mi nije jasno. Da li iskoristiše ovu vrućinu da duplo ulude narod, jer većina nas prosečnih idemo peške ili imamo kola bez klime, a još nsu izmislili neku klimu za pod pazuh.  Pa kad stignemo kući onako uzavreli, skuvanog  mozga, mogu brate da nam rade šta hoće.

          Priča drugar, proveo se u Grčkoj, cene kao da si kod kuće. Ništa mi nije jasno. Jer da mi je plata kao u Grčkoj, cene....., ma ne to je od vrućne, uopšte ne znam šta sam htela da kažem.

          Gledam na tv-u,  priča čovek o govedima, iza njega neki avion,  vidim na aerodromu je. Rekoh, kakve veze ima uzgoj goveda sa avionima, kad oni  ih uvezli, mislim goveda, pa ih doterali čak iz Amerike. Eto ti ga sad, i goveda se provozaše u avionu ovog leta, a ja ništa. Još samo fali da su nam poslali ona luda, i ovako sam šuntava, samo mi to fali.

          Na poslu je otprilike kao kad uđete u ono kupatilo iz humorističke serije, pa pustite tuš, a krene voda u wc šolji, a kad povučete vodu na šolji, digne se roletna. Drugim rečima, tražiš jedno, a dobiješ drugo i tako svakoga dana. Ali tu već ni drugima nije jasno, mada ne priznaju, vidim im po pogledu, što je za mene utešno. 

           I tako danima se osećam kao učesnik neke skrivene kamere ili su ovi oko mene napravili neki riality show, a ja ne znam. Ne, ne, ipak je to zbog vrućine. Čekaću da zahladi, pa ću onda da vidim ko je predsednik skupštine i ponovo da počnem da čitam onu knjigu.

           Ako vam se učini da se sve obrnulo naopako, ili ste pali u nesvest ili se trenutno nalazite u Zemlji čuda. U oba slučaja kriva je vrućina. Odoh da ukvasim jednu krpu pa da povežem glavu, možda mi pomogne. Ovo je naravno bio besplatan savet.

           U zdravlje!

       Danima već razmišljam kako sam pogrešno naslovila ovo moje pisanije "Ja u zemlji čuda". Meni se ne dešavaju čuda, nego gluposti. Ne pravim ih ja dragi moji čitaoci.Uglavnom ih čijem,  vidim,  a  povremeno budem uvučena u njih,  pa  učestvujem, ne svojom voljom. 

       Skoro su bile zadušnice i ja sam se setila jedne takve gluposti. Elem, pre trinaest i kusur godina umrle moja  majka. Čuli to, naravno, moji pacijenti, a i videli da sam u crnini i onda naravno zapitkivali do besvesti. Ja ni da ćutim, ni da odgovaram, muka mi od svega. I tako dođoše one prolećne zadušnice. Dolazi meni jedna pacijentkinja, jako krupna i skoro nepokretna, jedva ide pomoću štapa. Ulazi. I nosi cveće. Mimoze. Počinje priču kako je čula šta mi se desilo, pa zapitkuje, hoće sve da zna. I dalje drži ono cveće, ne izjašnjava se. Ja već mislim, krenula na groblje pa svratila pošto smo mi u komšliku. Reče ona zbog čega je došla, odradih ja posao i sad treba da krene.

       E tad, nastade ono zbog čega se ja upustih u avanturu pisanja. Poče ona monolog :" Eto pošto vam je umrla majka, sigurno ćete danas na groblje, pa pošto je moja majka sahranjena u Hrvatskoj  ja ne mogu da idem (a inače bi išla pretpostavljam), evo donela sam cveće i sveću da joj upalite kad izlazite Vašoj majci. I izvadi žena sveću iz torbe,  to jest dve. Reče da je ova druga za moju majku, valjda , k'o veli da se ova moja ne naljuti što kod nje palim za ovu drugu.

       E j....  ti život, gde sve mene ovakve gliposti da snađu. Osta ja bez teksta, ja koja sam inače rečita, što bi rek'o naš narod," jedna glava sto jezika". Čovek u takvim trenucima se oseća kao onaj majmun kad vidi zmiju, bar ja, samo što ne padam u nesvest, nego se nekako parališem. Uzmem ja tako paralisana ono cveće i sveće i još se zahvalim na ukazanoj mi časti.        Završi se radno vreme, kud ću sa onim svećama. Ponesem ja  to sve na groblje, pa u misiju. Palim mojoj, a palim i Draginjinoj koju u životu nisam videla i koja je umrla pre pola veka verovatno.  Mislila sam se da li da je bacim,  pa proradi u meni zadušna baba, a bogami  malo i sujeverje, da  me ne potera neki maler pa  ipak upalih.

        I eto tako, dragi moji čitaoci, ja vam dođem kao lepak za gluposti. Stalno govorim kako sam trebala sve to da zapisujem. Ovako se povremeno setim, pa podelim sa vama, čisto da kad vam se nešto glupo desi, imate utehu, ima i gorih slučajeva!

        Ovo vam je bilo nešto kao besplatan savet.

        U zdravlje!
 

        Raspišem se ja prekjuče, posle jedne pauze, onako nabijena utiscima, talenat samo vri. Čak sam rizikovala da spalim kompjuter pod grmljavinom. Ali, ne lezi vraže, neki zastoj na blogu. Krenem da objavim tekst, ono mrljavi nešto, kilavo i kao objavi ga. Inače naslov je bio" Ubiću se, majke mi".

        Vratim se na naslovnu stranu, teksta nema. Nema ga ni u administraciji. Vratim se  na  novi članak, a tamo samo do pola.  Potražim unazad,  sve na pola. Nema celog posta nigde. Šta da kažem nego ponovo da viknem ono iz naslova.  Krenem ponovo da dopisujem ono što je nestalo.  Nabadam ovim  kandžama (  danas im je došla crna subota, biće potkraćene),  a to vam je kao da tražite od slikara da naslika ponovo isto.  Na  kraju, uz "pomozi Bože"  objavim ja  post uspešno.  Ali dok sam ja nabadala, onaj prvi je već bio na blogu i komentare su dali  već Baladašević, Shadow,  Donna,  Iluzija i Principessa78. Kako je objavljen ovaj drugi  uđem na moj blog da vidim da li je ceo post  i vidim pet komentara. Pomislim, kuku majko kad pre!?

          Kad je objavljen drugi,  onaj prvi je nestao  sa naslovne  strane.  Onda na  ovom drugom komentar  da  Sanjarenj56. Samo njen komentar. I ja se upitam gde nestadoše ostali. Ja joj odgovorim i onda nastane zastoj na blogu. Nije moglo nigde da se uđe, ni na postove ni u administraciju. Pošto me je sutradan čekalo 24 satno smaranje ( čitaj dežurstvo) ja se isključim. I kako da ne uzviknem ono iz naslova?

           Jutros, u administraciji vidim  objavljena oba  posta,  na oba komentari,  a  pitaju se  gde  nestadoše.  Neko "minira"  društvo sa  bloga.  U stvari nije mina nego pičvajz.  Razreših ja misteriju.

            Dragi moji,  umem  ja ponekad da zabrljam,  ali priznaćete,  bar nije dosadno.  Inače ne odajte me, na odmor idem  od polovine jula. Neka se oni krčkaju u neizvesnosti.  Po svoj prilici letovaću na blogu, ali to je već druga priča.

             Ne  mogu da odolim da ne  dam  besplatan savet. Ako se pokaže da post nije objavljen, ne žurite, popijte kafu natenane i prevrnite šolju. Nije važno da li znate da gledate u istu. Ako znate, videćete, a ako ne znate možda se post i pojavi. A ako se za to vreme ne pojavi, onda ste načisto, pa objavljujte ponovo.

             U zdravlje!

          Ovo sam uzviknula bar sto puta u zadnjih nedelju dana. Prvo, internet mi nije radio sedam dana,  zbog nekog kvara zbog koga su morali da dolaze stručnjaci iz prestonice. Dok su se dotični nakočili da dođu, jer znate, mi nemamo aerodrom, pa mora čitavih sto dvadeset kilometara da se vozi, moj, priznaćete dragi čitaoci, nadasve osebujan talenat, morao je da trpi. Da, da, da trpi.   Pa kako da uzmem olovku u ruke kad samo što sam pronašla apostrof na tastaturi? Pa zamislite to nazadovanje. A osim toga, kako da nateram nekoga da to čita sad, odmah i sve. Priznaćete, jalov posao. I onda, kako da ne uzviknem:" Ubiću se, majke mi!" svaki put kad pokušam da se okačim, mislim na internet.

          A onda na poslu, haos. Svi se raspituju kada ću na odmor. Pacijenti u panici! Termin, samo ih interesuje termin, kad odlazim na godišnji. Niti pitaju kako je mala položila, jel' odlična na mamu i te stvari. Ma jok, samo kad odlazim na odmor. Kao da mi uplaćuju more, pa da se ne preklope u isto vreme.  Niti da im kažem,  šta ih briga na kraju krajeva!?  Da im ja polažem račune? A  kad  ćutim, oni uporno po  pet puta ponove pitanje. Kod  četvrtog puta uzviknem  ono gore  iz naslova  i objasnim im da u svakom slučaju, znači, mog odmora ili moje smrti, ambulantu ne zatvaraju, tako da sigurno  neko ostaje da se pobrine za njihove  "mlade"  živote.  Pitanje,  shvatićete  i sami,  dragi moji čitaoci  ( joj što volim kad ovo napišem,uh),  postavljaju  najmlađi do sto. Kao da ja umem  da vraćam dušu, ako im slučajno krene na nos dok ja odmaram.

           A onda stručnjaci uključiše internet. Ja sva srećna krenuh da se razmahnem, kad trt! Taman uzviknem ono gore iz naslova, priskoči moj hipnotizer ( čitaj muž ) i reče kako je sad on  isključio neki kabl zbog grmljavine. " Uključuj, taman neka me kokne grom, bar će pop da me opeva, neću biti samoubica. Izlazi iz kuće, dete je i onako u školi." Taman on uključi, presta grmljavina.

           Krenem ja da čukam i malo, malo, pa ponovim ono gore iz naslova. Narasli mi nokti pa hvatam po dve tipke, brljam samo tako. Pošto sam ja maskirana naivna, da ne kažem glupa plavuša, ja imam veštačke nokte, znate ono, frenč manikir i te stvari. Majstorica koja mi to radi trenutno je na odmoru i moram da čekam još koji dan, a talenat vri u meni, on ne može da čeka. I tako ja nabadam evo već pola sata.

           A onda krenem da objavim gore napisano i onda nastane zastoj na blogu. Naravno ne objavi, a pri sledećem pokušaju vidim da fali pola teksta, šta ga je pojelo, jebem li ga. " Ubiću se, majke mi !" Uzviknem po hiljaditi put. Sada ću ponovo pokušati da objavim. Sutra sam dežurna, noge mi se smrzle, treba da perem kosu. Ako me nema u skorije vreme, znači, ubila sam se ,majke mi!

           A sada besplatan savet od potencijalnog samoubice sa veštačkim noktima.Ne verujte svakome ko kaže "Majke mi", možda je siroče. 'Ajde, pomozi Bože, da ga konačno objavim!

           U zdravlje!

          Ovo sam uzviknula bar sto puta u zadnjih nedelju dana. Prvo, internet mi nije radio sedam dana,  zbog nekog kvara zbog koga su morali da dolaze stručnjaci iz prestonice. Dok su se dotični nakočili da dođu, jer znate, mi nemamo aerodrom, pa mora čitavih sto dvadeset kilometara da se vozi, moj, priznaćete dragi čitaoci, nadasve osebujan talenat, morao je da trpi. Da, da, da trpi.   Pa kako da uzmem olovku u ruke kad samo što sam pronašla apostrof na tastaturi? Pa zamislite to nazadovanje. A osim toga, kako da nateram nekoga da to čita sad, odmah i sve. Priznaćete, jalov posao. I onda, kako da ne uzviknem:" Ubiću se, majke mi!" svaki put kad pokušam da se okačim, mislim na internet.

          A onda na poslu, haos. Svi se raspituju kada ću na odmor. Pacijenti u panici! Termin, samo ih interesuje termin, kad odlazim na godišnji. Niti pitaju kako je mala položila, jel' odlična na mamu i te stvari. Ma jok, samo kad odlazim na odmor. Kao da mi uplaćuju more, pa da se ne preklope u isto vreme.  Niti da im kažem,  šta ih briga na kraju krajeva!?  Da im ja polažem račune? A  kad  ćutim, oni uporno po  pet puta ponove pitanje. Kod  četvrtog puta uzviknem  ono gore  iz naslova  i objasnim im da u svakom slučaju, znači, mog odmora ili moje smrti, ambulantu ne zatvaraju, tako da sigurno  neko ostaje da se pobrine za njihove  "mlade"  živote.  Pitanje,  shvatićete  i sami,  dragi moji čitaoci  ( joj što volim kad ovo napišem,uh),  postavljaju  najmlađi do sto. Kao da ja umem  da vraćam dušu, ako im slučajno kreme na nos dok ja odmaram.

         A onda uključiše stručnjaci internet. Ja  sva srećna krenuh  da se  razmahnem,  kad  trt!  Taman uzviknem ono  gore iz naslova,  priskoči  hipnotizer  (čitaj muž),  i reče da je sad on isključio neki kabl  zbog  grmljavine. Rekoh:" Uključuj,  taman  nek me grom ukoka,  onda će i pop da me  opeva,  neću biti samoubica. Izlazi iz kuće,  dete je ionako u školi !"  I taman uključi on, prestade grmljavina.

          Čukam, evo  pola sata,  malo, malo pa uzviknem  ono gore iz naslova.  Narasli mi nokti.  Pošto sam ja maskirana  naivna, da ne kažem glupa plavuša, bez uvrede,  imam  i veštačke nokte. Fensi, a bogme i praktično (u poverenju, ne da skidaju jaja sa tiganja). Elem, mala koja mi to radi u jednom salonu, na godišnjem je, pa moram da čekam kraćenje. A ne volim da menjam majstoricu. I tako hvatam sve po dve tipke i uzvikujem ovo iz naslova. Sutra ponovo dežuram, kosu moram da sušim, noge mi se smrzle, ubiću se, majke mi!

           Ah da, pre toga besplatan savet. Kad vam neko kaže:" Majke mi", ne mora uvek da bude iskren.

            U zdravlje!
 

        neka nam lek ne bude hrana", reče Hipokrat, pametno, odmereno, svaka mu na mestu. Ali kud reče!?

        Kod nas u Zemlji čuda, dragi moji čitaoci, većina teži suprotnom. Kao da imaju nešto protiv Hipokrata. K'o da im je on kriv za nešto, pa eto baš u inat njemu, dokazaćemo suprotno. Ko ga šiša, može da se živi i kad se radi naopako. Može, može. Ali kako!?

         Evo da krenem od sebe i svojih ukućana. Ne moram daleko da idem, niti sebe da opravdavam, kao ja sam mnogo pametna. Mi u kući više radimo na pobijanju prvog dela ove pametne preporuke. Stalno nekome viri dupe iz frižidera. Jadniku je crko termostat na ovoj vrućini od stalnog stvorizanja vratima. Mislićete dešava se to, pa dotrajao termostat. Vraga! Skoro je menjan, nego dojadilo mu, uključi se, isključi, dok mudrac ispred njega razmišlja šta bi sad mog'o da krka, podesi temperaturu! Morao je jadnik da crkne od muke. On, crče, a mi sve širi. Mom dragom sise veće nego meni, meni celulit na sve strane, počeo na cevanice da se spušta, što nema ni u jednom časopisu ni reklami da vidite, samo na meni. Jedino se ćerka drži, valjda što ide peške u školu, a i učenje iscrpljuje. Ne zaostaje ona oko frižidera, taman posla. I još vodi sa raznim gricalicama koje su odlične za napredovanje celulita, a o majonezu za uspešan rast bubuljica i da ne govorim. Nego, hvala Bogu, ona mlada pa to prerađuje, a mi nismo više u  pubertetu  pa nemamo bubuljice, inače ko zna na šta bismo onako đuture ličili.

         Kad pogledam oko sebe, slična priča. Vuku ljudi na sebi džakove, naravno od sala. Vuku i sopću na ovoj vrućini i kao po pravilu, oni najdeblji, uvek se zakite sladoledom, kokicama, krofnicama i kesicama raznih vrsta . I kad ih posavetujem da skidaju kilažu uvek imaju odgovor:" Pa ja ne znam od čega se gojim, ja ne jedem ništa!" Posle se ispostavi kroz razgovor da to ništa jedu sa pozamašnom količinom hleba, neki pavlake, a neki majoneza. Tako zajednički ustanovimo da ništa ipak goji. Čudnovato,ali tako je.

         O onome"...neka nam lek ne bude hrana" , teško je diskutovati. Lek je lek, kad je neophodan, nema se kud, ali pojedini vole da dodaju. Vole. Te malko protiv gorušice, te malko protiv nadimanja, te spopala ih kijavica, te zasvrbeo ih lakat. Za svaku sitnicu posežu za lekom, pa uz ono neophodno, nakupi se šačica, kol'ko za užinu. Još dok je bilo besplatno, pa ko to da propusti kad ne košta ništa. Jeli su oni lekove i što je najgore, ne mogu da ih osuđujem, samo konstatujem da su bili u pravu. Oni su se , dragi moji čitaoci mumifikovali još za života. Dobro ste pročitali, mumifikovali su se. Za razliku od mumija, koje su napravljene posle smrti dotičnog, ovi se mumifikuju iznutra, lekovima, i to za života. Idu okolo ko Tutankamoni, uvoštili se, pojedini izgledaju trideset godina mlađe, nećete verovati. Što ti je nauka, i Hipokrat bi se sad zamislio .

         Da više ne filozofiram, sve ovo možete videti u Zemlji čuda, ako se letos odlučite za ovu destinaciju. Ovo vam  može  izgledati kao reklama,  ali  biće besplatan savet.  Ako nemate  novca da vidite  mumije, ma ne očajavajte, ima toga u enciklopedijama.  Ovde ćete  videti  isto to samo  živo, hoda, jede  i vodi politiku.  Priznaćete  da je atraktivno.

         U zdravlje!
 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom