Ja u zemlji čuda

Inovacija

sanjalice | 07 April, 2008 19:56

Pacijent:"Zašto vičete,ja vas dobro čujem."

Ja:"Stalno ponavljate molim i stavljate ruku iza uva!"

Pacijent:"A,navika" ( inače ima slušni aparat koji povremeno zapišti kao ekspres lonac)

Ovako počinje mrtva trka svakodnevna između gluvih,nagluvih i mene.Inače većina ima slušne aparate,uredno na recept dobijaju baterije,naravno sve je besplatno.Ali ne,verovatno misle da im najlepše stoje u fioci i na regalu,a ti doktore viči dok ne promukneš,za to si plaćen.Elem,da vikneš jedan put,ni po jada,nego jednu stvar ponovim pet puta jer oni su po pravilu i "malo" jelte zaboravni u skladu sa godinama.I tako vam ja ,dragi moji čitaoci,svakoga dana negde oko podne promuknem.Jedan dan,drugi,prođe i mesec dana,ja već u frci.Znate ono pušač,inače pušim da manje ostane za pacijente,neka su mi oni živi i zdravi.To i njima kažem pa je i to verovatno jedan od razloga što me vole.I tako doteraše oni mene do kolege orla.Tako je jedna moja pacijentkinja zvala specijalistu orl ( " treba da idem na kontrolu kod orla",crtica joj pri tom lebdi u vazduhu).Odem ja kod orla,sve u najboljem redu.I tu "prorade bratu bubrezi",to jest setim se ja.Pa ja vičem celo pre podne.Po pet puta objasnjavam nešto i to vičući,a njih svakoga dana barem petoro takvih.

Tako da meni pade na pamet jedna inovacija,a u cilju poštede glasnih žica,treba raditi do penzije.Što nam lepo ne ugrade mikrofon,pa kad naiđe slučaj,a mi dugmence kvrc pa saopštimo šta treba.Megafon ne dolazi u obzir,mnogo je rogobatan,a i nije u skladu sa savremenom medicinom,brate staromodan je.Poslednji put sam ga uživo videla na sletskim probama pre sto godina.

A dok ne ugrade mikrofon,moraću i dalje da vičem.Jedina uteha mi je razumevanje onih mlađih ispred vrata koji sve to čuju." Jao Vama je dosta dvoje ovakvih danas.Ne bi se menjala sa vama nikad!"

E dragi moji čitaoci,ne bih ni ja,al kasno!