Ja u zemlji čuda

Gde se dede deda?!

sanjalice | 17 April, 2008 19:23

Mi smo definitivno u zemlji čuda.Kakva Alisa,to je ipak bajka,a ovo je najstvarnija stvarnost!Ovo što smo danas doživeli moj muž i ja moram odmah da podelim sa vama,pa da se čudite i da vidite gde živimo.

Da ne dužim dalje prelazim na stvar.Rešio moj muž pre nekolko meseci da sudu u našem gradu podnese zahtev za rehabilitaciju svog dede po majci koji je posle rata proglašen za narodnog neprijatelja i streljan,da bi mu bila konfiskovana imovina,fabrika u Leskovcu, neke kuće,novac iz banke itd.A sve to a propo obećanja naše vrle nove vlasti da će vratiti imovinu otetu na taj način.Znate ono "oteto prokleto" i ti fazoni.Glasajte za nas,a mi ćemo posle....Odnese na sud presudu iz 45.godine,sud dobije kopiju iz arhiva Srbije,sve ko šećer.Ali,ne lezi vraže,traži sudija da dedu oglasimo mrtvim.Nije to dovoljno što postoji presuda na smrt streljanjem,što je čovek nestao i nikad se nije pojavio,ne zna mu se grob..Kaže sudija ,možda je pobegao sa streljanja.Dobro,možda, mada je malo verovatno al' ajde nek je pobegao i preživeo.Ali deda je rođen 1902.god.Pre neki dan je napunio 106 godina,mašala!Tako mi danas poranismo što kaže naš narod,na sabajle i odosmo u Leskovac da proglasi sud dedu za mrtvog,mora tamo jer je tamo rođen.Izvadismo i krštenicu.Ljubazna službenica nauči nas da navedemo kao svrhu izdavanja,vađenje zdravstvene knjižice(za pokojnika,al nema veze,ima čovek pravo).

E sad leskovački sudija traži da moj muž nađe dva svedoka,koji po našem proračunu treba da imaju najmanje osamdeset i kusur godina,a da su videli da je streljan.Poznato je da je vlast vodila svedoke da gledaju,kad bi se zezali,a možda su živi i oni što su streljali pa da sad dođu na sud i lepo kažu jeste,mi smo ga ubili.E sad šlag na torti.Dok ne nađe svedoke,mora dedi da se odredi staratelj.To nikako ne može da bude moj muž jer je on zainteresovana strana,nego je morao da ode u centar za socijalni rad,preko puta suda,da im da zahtev da odrede dedi staratelja,nekog od njihovih službenika.Staratelja mrtvom dedi,koji i da je živ ima tačno sto šest godina i mesec dana,i nigde ga nema!

I da vas ne davim dalje,kad je on to meni ispričao,ja sam samo uspela da kažem da sačeka malo i da počne iz početka.Kao da mi je ispričao odlomak iz nekog romana Efraima Kišona.Nisam mogla da verujem da je to stvarnost.Svakoga dana vidim neku glupost,pročitam,čujem,ali ovo što se nama dogodilo danas je definitivno nešto najgluplje do sada.Koji je zakonodavac,da ne kažem mudrac izmislio da određuje staratelja mrtvom čoveku!?.

Kad smo preživeli prvi šok,moj muž uz dva Caffetina,onda je krenulo zezanje."Ćuti kad ti nisu uvalili nekog dedu ,kao tvoj je,našli ga oni,u fazonu,evo deke,ko kaze da je mrtav!?To je bio onaj histeričan smeh,tačno ljudi nezdravo,kad nas šlog nije strefio!Sad se nešto mislim da l' da mu izvadimo tu zdravstvenu knjžicu,možda se on i pojavi?

Eto,dragi moji čitaoci,nije ovo bilo iz rubrike Zabavnika,verovali ili ne,nego jedan dan u mom životu.Dvoglavi Arapin je mila majka za ovo danas!

U zdravlje!