Ja u zemlji čuda

Bez muke nema nauke!

sanjalice | 24 April, 2008 16:09

Dragi moji čitaoci,ja sam vam vazda bila željna znanja,što bi se reklo od malih nogu.Jedva me preko veze upisaše u školu sa šest godina i dva meseca.Ostade mi to do dana današnjeg.Pratila sam u struci sve novotarije,išla na predavanja u svom gradu,bogami i u prestonici kad su prilike dozvoljavale.Ali nikako da odem na neko međunarodno dešavanje.Elem,reših ja da i tamo krenem posavetovana od nekih koleginica.

Prvo što sam morala da uradim bilo je da se "upišem" u sponzoruše.Da,da dobro ste pročitali,sponzoruše.Ali ne one "bezobrazne".Taman posla,pa zar vam ja ličim na takvu?Nego u naučne sponzoruše(moram ovaj pojam da patentiram) .Nađem ja farmaceutsku kuću koja će da finansira moj poduhvat.Divni,mladi ljudi sa kojima sarađujem godinama(koristim priliku da ih ovim putem pozdravim),središe meni da odem za DZ (čitaj dzabe) na tu međunarodnu konferenciju.Doduše dešavala se na Kopaoniku,ne odoh daleko,ali šta je tu je,daj šta daš.

Krenusmo prvoga dana moja cimerka,inače dobra prijateljica i ispisnica i ja u sticanje novih znanja.Prvo,obilazak štandova farmaceutskih kuća,pa predavanja,sve zvučna imena predavača.Ima doduše i manje zvučnih,ali nema veze, može svašta pametno da se čuje.E sad,pitate se vi, gde je tu muka.Prva muka me spopala još prve noći.Poče moja aritmija,popila ja lek,al' valjda visina,uzbuđenje,šta li,slaba vajda.Prevrćem se po onom krevetu i nešto se mislim ako mi je suđeno da mandrknem,pa neka,biće na visokoj nozi!Hotel pet zvezdica,pa neka pišu novine!I kao što vidite ništa,izgleda da će to ipak biti na nekom drugom mestu.Ostale muke slede.Krenemo mi u borbu za propagandni materijal,a uzmemo i učešće u raznim nagradnim igrama.Sve postižemo! Kako? Ne pitajte!Gužva svuda,kao da dele eliksir mladosti.Kad se raziđe,na podu dugmići od kompleta leže na sve strane.Ja u početku kao neću da se guram,sve fina,ma vraga,uveče ja najmanje kesa,olovaka, kojekakvih šolja i satova.E što ja najgora da budem,kad nikad nisam bila?Pa krenem od ujutru sve da postignem.Obučem se "na rajsferšlus" da ne izgubim neko dugme,pa u napad.Svakoga dana sam bila sve bolja.Predavanja pratim,švedski sto ne propuštam.Milina božja!Ali uveče,noge otpadaju,seva u krstima.Nema veze,nauka je u pitanju!

Kad je trebalo da se krene,spakuj se ti sad majci u ono koferče.A iskusne koleginice poterale kofere k'o za prekookeanse ture.Ja se čudila kad smo pošli,sad mi sve bi jasno.Da ne dužim, sve u svemu desetak kilograma viška u gore nabrojanim artiklima,ne računajući torbu i zbornik radova koje smo dobili.Sva sreća te ne dobih i neku nagradu većeg formata,tačno ne znam kud bih sa njom,sem da je okačim oko vrata.A da ne grešim dušu bilo je lekarskih torbi,bicikla,umetničkih slika i tako to.Ne deliše neke batine pa da i ja zakačim nešto ,al'dobro je makar izvukoh živu glavu!

Elem,nije tu kraj mukama.Zaglavi se autobus na nekom pružnom prelazu i zakači se za šine.Valjda leg'o od težine.Švedski sto,materijal,pokloni,malo li je to!?E sad nemojte da pomislite da smo poterali švedski sto,taman posla,nego krkalo se ljudi k'o da se iz gladi uteklo.Stoji on na šinama,a mi ni živi ni mrtvi.Majstor ne otvara vrata,valjda se zbunio.Izašao napolje ,okupio se narod,gledaju ispod onog autobusa,mi unutra k'o u akvarijumu,zovemo majstora da otvara.Ovi sa sprata već pišu testamnt.E,rekoh, tačno sam znala !Kad ja nešto dobijem za DZ to ne može na dobro da izađe,samo fali da naiđe voz.U tom trenutku jedna vikne "voz!".Sad samo možete da zamislite šta se dešavalo.Naravno da nije bio voz,nego je u daljini videla šleper na putu,pa joj se učnilo,zaboga.Gospođa ne nosi naočare,da ne kvari imidz.Umalo ne umresmo od straha.Hvala Bogu pa onaj narod odglavi autobus i majstor potera.Tu mi prođe pet godina života.Predložih da svratimo u neku kafanu da trgnemo po jednu s' nogu da se povratimo,ali predlog mi nije bio usvojen.Nije ni bitno, potegla sam dobro kod kuće,samo kad stigoh živa.

E sad dragi moji,ko kaže da bez muke nema nauke taj laže.Nemojte misliti da je ovo mene obeshrabrilo,taman posla,pa ja volim izazove,čak mogu reći da sam uživala od tog adrenalina.I dalje sam ja naučna sponzoruša i pravo da vam kažem ne propuštam prilike.Dosta sam bila u crnoj rupi.Nego, nešto se mislim,bacala sam one prospekte i flajere.Mogla bih i njih da poteram kući sledeći put.Trideset kilograma sekundarnih sirovina,malo li je?

Besplatan savet na kraju.Pratite zbivanja u struci makar po cenu nekoliko dugmadi i obradujte kolege i familiju poklonima.Kad znaju kako se do njih teško dolazi više će vas voleti.

U zdravlje!

P.S.Drage kolege neka ne zamere,ja živim u Zemlji čuda.