Ovih dana mi toliko nedostaju pare da to nije normalno!Ako ste pomislili da sam ja neki materijalista,grdno se varate.To je iz čisto praktičnih razloga.Radi očuvanja mentalnog zdravlja.Čak sam razmišljala da se otisnem u avanturu nekog kratkoročnog kredita.Da lepo podignem pare pa da odem u banju.Onu Bogutovačku za živce,pa da ležim u onoj vodi dok se sva ne usapunjošem i ne sparušim.Osećam da bi mi to pomoglo da preživim ovu predizbornu kampanju.

        Pošto meni život uvek mesi neke torte,ovakve ili onakve,pre neki dan stiže mi još jedna i to na vrata.Pada neka kiša,kucaju dvoje.Zvono je isključeno još od mobilizacije,pa ga nismo uključivali više.Otvorim ja i stanem na kućni prag od ravno sto pet godina.Tu sam samoj sebi izgledala onako nekako važno.Pa ko još ima priliku da živi u jednom takoreći istorijskom objektu.Ovih dvoje,jedan gospodin i gospođa već sklapaju  kišobrane ispod strehe,dva stepenika ispod mene.Predstaviše se kulturno i rekoše da su došli da pitaju da li ću na glasanje,prosto onako ubeđeni da i ako izađem, glasaću baš za njih.E gde me nađoše!E gde me nađoše!Ja ko zapeta puška!"Neću!"Tu se gospođa malo trže:"Pa zašto?",kao onako iznenađeno.U međuvremenu sam je prepoznala,između ostalog i zbog šuškanja u govoru.Varate se ako mislite da je iz radikalne,nije.

        Pa kud me upita!?Pa kud me upita,šta joj je to trebalo!?Tu sad ide šlag na onu tortu.Zauzmem ja pozu na mom kućnom pragu k'o na govornici i krenem sa kontramitingom:"E baš sam jeeedva čekala da neko dođe i da me pita!Ovakvi k'o ja su vas doveli na vlast,zevajući po ulicama i bežeći od milicije.Dvadeset godina sam učila školu i dvadeset dve radim,kažem ja i gde radim i šta radim.A pogledajte gde živim,čekam da se sruši svaki dan,zadramim onako svojski.Firma me dva puta ispalila za stan!Vozim kola dvadeset godina stara!"Vezem ja k'o navijena,onom čoveku neprijatno,sklapa i rasklapa onaj kišobran i verovatno misli"i kud naletesmo na ovu ludaču?"Nastavljam ja,a pitam se što li ne beže,da li su ludi?"I gde sam ja posle sedam godina,samo je sve starije,ko da mi da stambeni kredit?"Poče onaj čovek da se raspituje za komšiluk,skreće temu,ja i televiziju pomenuh,što ne dođu da snime.E sad moje torte sa šlagom nikad nisu bile bez trešnjice,one odozgo.Za nju se pobrinu gospođa."Pa eto jeste,i meni je sin na Floridi!"I pogleda me onako sažaljivo,prosto traži da razumem njenu majčinsku brigu.Tu sam opet morala da se resetujem,poznato vam je to iz mojih priča,i malo je zafalilo da upitam gospođu sa one moje govornice da li je kad je bila mala volela da jede govna. Odustala sam najviše zbog gospodina svedoka cele priče,da me ne da gospođa na sud.Zato sam namontirala pogled koji je njenog partijskog druga naterao da otvori kišobran definitivno spreman da bega.Ona je još nešto mrsila,a ja onako ponosna na sebe,nisam je ni čula.Sasula sam šta sam imala,taj se merak ne da opisati!Ma nirvana,ljudi!Zaglaviše oni,jedva pogodiše kapiju!Tu gospođa opet dobi napad pameti pa mi dobaci:"Pa vidimo se na glasanju!"Ja odgovorih jednim otegnutim aahaa!A htedoh da joj kažem da ću sledeći put izaći na glasanje kad se bude zaokruživalo s' govnjivom motkom,da izvinete na izrazu, moji dragi čitaoci.

        I evo mozgam već nedelju dana šta je htela sa onom Floridom i nikako da dokučim.Možda joj je dozlogrdio ovaj život pa čeka da je neko potegne sa vrata u glavu i da joj skrati muke.E sad nisam im odala glavnu tajnu.Zašto neću da glasam.Pa svaki put se zajebem.Ajd' što se ja zajebem, nego ovoliki narod mora da trpi zbog mene.Valjda sam malerozna kad su takve stvari u pitanju.

        E sad, dragi moji čitaoci ako je neko nešto prepoznao,to vam se samo čini ,ja živim u Zemlji čuda.Nek ne zamere oni koji šuškaju,meni su u principu simpatični,poneo me spisateljski zanos i to nisam mogla da ne napišem.A što se tiče besplatnog saveta,pa ako su vam ovi dojadili hajdete samnom u Bogutovačku banju da lečimo živce!Šta košta da košta!

        U zdravje!
 

       Dragi moji čitaoci,moj hipnotizer(čitaj muž) ima jednu maaalu radnju.Od devet i slovima devet kvadrata.On tu izrađuje svoje prioizvode i prodaje ih.No to nije tema ove priče.Radnja jeste maaala ali mu zadaje veeelike muke.Prosto da čovek ne poveruje.Kad pomislim na te njegove muke meni nešto dođe žao ovih što drže ove super i hiper markete,kako li tek njima biva teško kad on ovolike muke preživljava!?

       Elem, peripetia dok to nije registrovao i otvorio,za čitav roman.Radnja je inače pored gradske pijace,tako da je i klijentela sastavljena od domaćica postarijih,domaćina penzionera,onih što prodaju na pijaci i tako.Nabavi on,kako zakon nalaže i aparat za kreditne kartice,tako da snajke kad prodaju sir,pa krenu na lokal, mogu slobodno opušteno da kupe jastuče za sto dinara,on će sa zadovoljstvom da im provuče karticu.Sve u svemu osavremenili smo radnju svom tom traženom opremom.Tome je doprinela briga raznih inspekcija koje stalno brižno bde nad nama.Nad potrošačima,da ne budu slučajno zakinuti, a bogami i nad nama proizvođačima  i prodavcima,da slučajno ne zaradimo veeelike pare!Znate kako je nezgodno kad čovek poludi od tih para.Ne daj Bože sazida malo veću kuću pa posle mora da pere te silne prozore i vrata.A možda kupi i neki bolji auto,pa onda da se plaši da mu ne ukradu.Ma muka božija,šta da vam kažem.Ja sam zato zahvalna svim tim brižnim ljudima u mojoj Zemlji čuda.A najviše sam im zahvalna što spasoše čoveka mog života, sigurne smrti.Da, da, dobro ste pročitali,sigurne smrti, te tako moje dete ne osta siroče,a ja ucveljena udovica.

       Evo kako je to bilo.Moj muž ima u toj veeelikoj radnji jednu šivaću mašinu.Lepa,prava industrijska,Japanac pravio,a prijatelj mu pozajmio.Radio on na njoj u Francuskoj ,taj naš prijatelj.Elem,dođe jednoga dana u radnju inspektorka rada,predstavi se lepo i reče i titulu,mašinski inženjer.Gleda mašinu i pita kako se podmazuje.Uslika mašinu foto aparatom.Moj privatnik odgovara k'o pravi đak.Ne da se on zbuniti,zna materiju u prste.A onda pređe na struju.Pita jel ima mašina uzemljenje.Moj majstor odgovara,da je mašina original japanska ima atest i on ne zna da ta mašina ima uzemljenje.Sve je to Japanac predvideo.Veze k'o iz rukava.Ali ne,Japanac nije konsultovao dotičnu gospođu,pa ona naloži da se mašina uzemlji.Da se veže jedna žica za glavu od mašine,da se probuši ploča,pa zid od radnje, pa da se  zakopa u zemlju.Obavi moj gazda  sve kako je naloženo.Doduše nije čuo da je neko poginuo na šivaćoj mašini,ali nikad se ne zna!Koštalo nas to zadovoljstvo poprilično,dobismo i diplomu,pet stručnjaka potpisalo.Kad je život u pitanju ne treba žaliti.Ja mu predložih i gumene čizme da obuje kad seda da šije,što je sgurno,sigurno je.On doda i gumene rukavice.Kad je pomenuo i azbestno odelo,rekla sam mu da ipak ne preteruje,pa neće da poleće u orbitu.Posle sam čula da su neke domaćice šnajderke izginule šijući komplete po kućama.Dobro te nas gospođa inspektorka natera to da uradimo inače ko zna šta je sve moglo da se desi!?

       Tako poučena ličnim primerom,ja vam dajem besplatan savet.Proverte da li je vaš šnajder~ka uzemljio mašinu,da ne nastradate kad odete na probu.Sigurno niste ni slutili u kakvoj ste opasnosti bili.Hvala Bogu pa nam ovi naši stručnjaci otvoriše oči.Sad slobodno mogu da zagrlim svog muža dok radi,nema opasnosti da nas ubije struja.Još jednom hvala našim inspektorima svake vrste što brinu o nama alavima i neopreznima.

        U zdravlje!

Najradosniji hrišćanski praznik je tu.Od ranog jutra zvoni telefon ,pište poruke.Čestitamo praznik jedni drugima,svake godine takmičenje ko će kome prvi da čestita.Radujemo se jajima i vrištimo k'o deca kad pobedi nečije jaje.A  zatim ručak,svečani,sa obaveznom jagnjetinom i tortom naravno.E onda kad siđe krv u želudac i kad pivce malo ošamuti,krene popodnevno izležavanje,odmor.I tako ja u sred tog odmora dobijem" napad pameti".

       Mislim tako ,Bog je naš milostiv.Hvala mu,mnoge mi je želje ispunio,zdravi smo i hvala Bogu živi,pamet nas još služi,šta smo sve preživeli.Naše pravoslavlje kaže da je bog milostiv i prašta onima koji se pokaju,ne kažnjava!I tu mi pade na pamet ona narodna"dođe đavo po svoje".Znači on je taj.Što Bog propusti,on izgleda dočeka pa raspali.I ništa nije bez božje volje.Tako da sumnjam da je i taj otpali anđeo baš to hteo,nego je i on dobio zadatak.Teška ova moja filozofija.Jel ja ono malopre pomenuh da me pamet služi?Izgleda da pivo ne ide uz jagnjetinu,mraću da pređem na špricer,i to beli.Momentalno sam ustala!Sad da li je baš pametno što ovu moju "teoriju"podelih sa vama,ne znam.Bar će vas nasmejati,ako ništa drugo.Ne zamerite,pivo je bilo ono "ili jesi ili nisi lav".

       Dragi moji čitaoci,želim vam srećne uskršnje praznke i da vaše jaje uvek pobedi!

       Xpucoc bockpece!      
       

       U zdravlje!
 

Najradosniji hrišćanski praznik je tu.Od ranog jutra zvoni telefon ,pište poruke.Čestitamo praznik jedni drugima,svake godine takmičenje ko će kome prvi da čestita.Radujemo se jajima i vrištimo k'o deca kad pobedi nečije jaje.A  zatim ručak,svečani,sa obaveznom jagnjetinom i tortom naravno.E onda kad siđe krv u želudac i kad pivce malo ošamuti,krene popodnevno izležavanje,odmor.I tako ja u sred tog odmora dobijem" napad pameti".

       Mislim tako ,Bog je naš milostiv.Hvala mu,mnoge mi je želje ispunio,zdravi smo i hvala Bogu živi,pamet nas još služi,šta smo sve preživeli.Naše pravoslavlje kaže da je bog milostiv i prašta onima koji se pokaju,ne kažnjava!I tu mi pade na pamet ona narodna"dođe đavo po svoje".Znači on je taj.Što Bog propusti,on izgleda dočeka pa raspali.I ništa nije bez božje volje.Tako da sumnjam da je i taj otpali anđeo baš to hteo,nego je i on dobio zadatak.Teška ova moja filozofija.Jel ja ono malopre pomenuh da me pamet služi?Izgleda da pivo ne ide uz jagnjetinu,mraću da pređem na špricer,i to beli.Momentalno sam ustala!Sad da li je baš pametno što ovu moju "teoriju"podelih sa vama,ne znam.Bar će vas nasmejati,ako ništa drugo.Ne zamerite,pivo je bilo ono "ili jesi ili nisi lav".

       Dragi moji čitaoci,želim vam srećne uskršnje praznke i da vaše jaje uvek pobedi!

       Xpucoc bockpece!      
       

       U zdravlje!
 

          Pored svog uobičajenog posla,ja vam dragi moji čitaoci, imam i dva dodatna zanimanja.To su ova dva gore navedena u naslovu.Znate,njih obavljam volonterski,onako bespatno,uzgred.

          Prvi posao,posao baba Roge,uglavnom radim pre podne uz ovaj stalni za koji primam platu.Imam to zadovoljstvo pošto kod mene dolaze i mala deca.Znate,ovaj posao obavljam samo do onog uzrasta što još veruje u ta stvorenja.Pošto su ona,ta deca,naravno slatka i vrlo nemirna,mame u svojoj nemoći uvek iskoriste priliku kad dođu kod mene sa takvim mališanom da ga  uplaše.Znate onaj fazon,"ake ne budeš to i to(a to je uvek neka mamina želja),dobićeš injekciju!"Mališan se unezveri,zauzme gard,savije glavicu i počne da me gleda onako ispod obrva.Verovatno očekuje da skočim i iskezim zube i sa nekom igletinom poletim na njega.I  sad budite pametni,šta biste vi, dragi moji čitaoci uradili na mom mestu?Ja uzdahnem pa kažem gospođi,čisto da joj ne bude neprijatno,da sam već navikla da plaše decu samnom.A mališanu objasnim da se mama šali,ali da ipak on mora da sluša.Ako me dete onako preplašeno uopšte i čuje.Samo gleda kako da zbriše što pre.E sad ima i ona druga strana,kad deca dovedu roditelje kod mene pa ih tuže kako ih ne slušaju.Kako se kolo sreće okreće!Pošto stari ne veruju u baba Roge i uopšte me se ne plaše,ovima drugima to jest,njihovoj deci ,ide malo teže.

          Tu onda priskačem u pomoć pa im nabrajam šta sve može da im se desi ako ne slušaju svoju decu.I tako sve u krug.To vam je život naš svakodnevni,šta da se radi?

          Ova drugo zanimanje,zanimanje zadušne babe,malo je napornije.Čuli ste verovatno za taj izraz,a kad sam malo promislila,to su verovatno one što idu po groblju i plaču nad svačijom sudbinom,znale ga ili ne.Ja ne znam dali to može svako, ali meni izgleda to leži.Ja sam vam kao rođena za to.Možda ostavljam i takav utisak,pa mi se obraćaju i za ono što mi nije u opisu radnog mesta.Evo juče sam vodila jednu bakicu da izvadi zub.Ona je samo moj pacijent,ali prethodnog dana je napunila osamdeset sedam godina.Ima ona decu,čak troje,a došla je sama.Da njh ne ometa.Prvo mi se pohvalila za rođendan,a onda mi je pokazala kako joj se rasklatio zub i zamolila me da je odvedem kod zubara da izvadi.Mogla sam ja da je fino otkačim,ali ne.U meni proradi zadušna baba i ja napred,a bakica zamnom.Nije zubar daleko,odmah niz hodnik.Šta će kad ide praznik,a možda joj niču treći zubi,pa eto muke.I tako vam ja malo razbijem monotoniju svakodnevnice.Da vam ne pričam o obilaženju raznih zaleglih po bolnici, iz familije pa i šire koje zadušna baba mora da obiđe.Pa svi to očekuju od mene.Taman da neću pa da me proglase za baksuza.A znate kako je to nezgodno,posle vas niko ne zove i ne zadaje vam zadatke.A ono gluvo,gledate uveče film na miru niko ne zove.Ovako kad zazvoni telefon posle osam uveče,može da počne kladionica.Ili nekome treba neki lek,ili neko leži pa da se obiđe ili snimanje.Retki su koji me zovu da pitaju šta radim ili da dođem u goste.To su moji najdraži prijatelji i za njih nisam zadušna baba ,za njih sam ona na koju uvek mogu da se oslone.

           E sad,nemojte da pomislite da se žalim,ne ja samo konstatujem.Prosto sam shvatila da sam povremeno prava zadušna baba.To su primetili i oni slični meni,i oni rade k'o zadušne babe.Valjda nam sorta takva i to se ne može popraviti.Ili si zadušna ili nisi.Nije vezano za profesiju već za dušu.Ima tu nečega!

           I sada naravno besplatan savet.Budite ponekad zadušna baba, naporno jeste,ali san je čvršći i mirniji!

           U zdravlje!
 

        Dragi moji čitaoci,ja sam vam vazda bila željna znanja,što bi se reklo od malih nogu.Jedva me preko veze upisaše u školu sa šest godina i dva meseca.Ostade mi to do dana današnjeg.Pratila sam u struci sve novotarije,išla na predavanja u svom gradu,bogami i u prestonici kad su prilike dozvoljavale.Ali nikako da odem na neko međunarodno dešavanje.Elem,reših ja da i tamo krenem posavetovana od nekih koleginica.

         Prvo što sam morala da uradim bilo je da se  "upišem" u sponzoruše.Da,da dobro ste pročitali,sponzoruše.Ali ne one "bezobrazne".Taman posla,pa zar vam ja ličim na takvu?Nego u naučne sponzoruše(moram ovaj pojam da patentiram) .Nađem ja farmaceutsku kuću koja će da finansira moj poduhvat.Divni,mladi ljudi sa kojima sarađujem godinama(koristim priliku da ih ovim putem pozdravim),središe meni da odem za DZ (čitaj dzabe) na tu međunarodnu konferenciju.Doduše dešavala se na Kopaoniku,ne odoh daleko,ali šta je tu je,daj šta daš.

         Krenusmo prvoga dana moja cimerka,inače dobra prijateljica i ispisnica i ja u sticanje novih znanja.Prvo,obilazak štandova farmaceutskih kuća,pa predavanja,sve zvučna imena predavača.Ima doduše i manje zvučnih,ali nema veze, može svašta pametno da se čuje.E sad,pitate se vi, gde je tu muka.Prva muka me spopala još prve noći.Poče moja aritmija,popila ja lek,al' valjda visina,uzbuđenje,šta li,slaba vajda.Prevrćem se po onom krevetu i nešto se mislim ako mi je suđeno da mandrknem,pa neka,biće na visokoj nozi!Hotel pet zvezdica,pa neka pišu novine!I kao što vidite ništa,izgleda da će to ipak biti na nekom drugom mestu.Ostale muke slede.Krenemo mi u borbu za propagandni materijal,a uzmemo i učešće u raznim nagradnim igrama.Sve postižemo! Kako? Ne pitajte!Gužva svuda,kao da dele eliksir mladosti.Kad se raziđe,na podu dugmići od kompleta leže na sve strane.Ja u početku kao neću da se guram,sve fina,ma vraga,uveče ja najmanje kesa,olovaka, kojekakvih šolja i satova.E što ja najgora da budem,kad nikad nisam bila?Pa krenem od ujutru sve da postignem.Obučem se "na rajsferšlus" da ne izgubim neko dugme,pa u napad.Svakoga dana sam bila sve bolja.Predavanja pratim,švedski sto ne propuštam.Milina božja!Ali uveče,noge otpadaju,seva u krstima.Nema veze,nauka je u pitanju!

           Kad je trebalo da se krene,spakuj se ti sad majci u ono koferče.A iskusne koleginice poterale kofere k'o za prekookeanse ture.Ja se čudila kad smo pošli,sad mi sve bi jasno.Da ne dužim, sve u svemu desetak kilograma viška u gore nabrojanim artiklima,ne računajući torbu i zbornik radova koje smo dobili.Sva sreća te ne dobih i neku nagradu većeg formata,tačno ne znam kud bih sa njom,sem da je okačim oko vrata.A da ne grešim dušu bilo je lekarskih torbi,bicikla,umetničkih slika i tako to.Ne deliše neke batine pa da i ja zakačim nešto ,al'dobro je makar izvukoh živu glavu!

           Elem,nije tu kraj mukama.Zaglavi se autobus na  nekom pružnom prelazu  i zakači se za šine.Valjda leg'o od težine.Švedski sto,materijal,pokloni,malo li je to!?E sad nemojte da pomislite da  smo poterali švedski sto,taman posla,nego krkalo se ljudi  k'o da se iz gladi uteklo.Stoji on na šinama,a mi ni živi ni mrtvi.Majstor ne otvara vrata,valjda se zbunio.Izašao napolje ,okupio se narod,gledaju ispod onog autobusa,mi unutra k'o u akvarijumu,zovemo majstora da otvara.Ovi sa sprata već pišu testamnt.E,rekoh, tačno sam znala !Kad ja nešto dobijem za DZ to ne može na dobro da izađe,samo fali da naiđe voz.U tom trenutku jedna vikne "voz!".Sad samo možete da zamislite šta se dešavalo.Naravno da nije bio voz,nego je u daljini videla šleper na putu,pa joj se učnilo,zaboga.Gospođa ne nosi naočare,da ne kvari imidz.Umalo ne umresmo od straha.Hvala Bogu pa onaj narod odglavi autobus i majstor potera.Tu mi prođe pet godina života.Predložih da svratimo u neku kafanu da trgnemo po jednu s' nogu da se povratimo,ali predlog mi nije bio usvojen.Nije ni bitno, potegla sam dobro kod kuće,samo kad stigoh živa.

           E sad dragi moji,ko kaže da bez muke nema nauke taj laže.Nemojte misliti da je ovo mene obeshrabrilo,taman posla,pa ja volim izazove,čak mogu reći da sam uživala od tog adrenalina.I dalje sam ja naučna sponzoruša i pravo da vam kažem ne propuštam prilike.Dosta sam bila u crnoj rupi.Nego, nešto se mislim,bacala sam one prospekte i flajere.Mogla bih i njih da poteram kući sledeći put.Trideset kilograma sekundarnih sirovina,malo li je?

           Besplatan savet na kraju.Pratite zbivanja u struci makar po cenu nekoliko dugmadi i obradujte kolege i familiju poklonima.Kad znaju kako se do njih teško dolazi više će vas voleti.

           U zdravlje!

           P.S.Drage kolege neka ne zamere,ja živim u Zemlji čuda.    

      Moj dragi hipnotizer,čitaj muž,pored svih kvaliteta koje poseduje ima i jedan skriveni talenat.On povremeno dođe do izražaja,ali to uvek bude neočekivano,tako da na nas ukućane,moju ćerku i mene ostavi snažan utisak.Toliko snažan,da o tome posle pričamo godinama.Čak mislim da će i budući unuci,ako ih budemo imali ,pričati o talentu svoga dede.

     Evo o čemu se radi.Moj snalažljiv i nadasve vredan muž voli da eksperimentiše u kuhinji.Rezultat tih njegovih eksperimenata su zaista pravi specijaliteti i tu nema dileme.Ali on ponekad ode predaleko.Vremenom se uobrazio,pa misli da je svemoguć.Reši on ,pre nekoliko godina da napravi bozu.Možda neko ne zna šta je boza.To vam je ono mutno piće kojeg ima u starinskim poslastičarnicama i uvek stoji pored limunade.Ala ga objasnih,al nema veze.On inače voli bozu,pa reši da je napravi.Lepo sam ga ubeđivala da ode sa flašom u poslastičarnicu i kupi,ali ne,on je bio uporan.

      Prvo je negde izbunario recept,kupio glavni sastojak,projino brašno i krenuo u poduhvat.Inače priznao je i sam da neće biti lako jer trebaju čitava dva dana da se napravi boza.Uradio on sve po receptu,nalio u flaše i stavio u frižider da odstoji.Sve kako je u receptu napisano.

      Dođe i taj dugo očekivani dan da se proba boza.Ode on u kuhinju da nam sipa svoj čarobni napitak.Za njim ode i naš pas koga smo tada imali i koji je slučajno ušetao iz dvorišta.Jedan veliki, umiljati bokser.Čujem ja otvara se frižider,trenutak tišine i onda pucanj!Kao iz pištolja.Dobro ste pročitali,pucanj.Pas istrčava iz kuhinje i beži u dvorište.Ja po inerciji skočim i utrčim u kuhinju i imam šta da vidim.Cela kuhinja ulepljena od poda do plafona masom koja se sliva i kaplje na sve strane.Ulepljen i moj majstor koji na moje pitanje:"Šta ovo bi?" odgovara:"Mora da sam stavio malo više kvasca!"Slušaj njega"malo više"."U receptu piše pet grama na ovu količinu brašna,a ja stavio otprilike."Kad  je prošao prvi šok nastao je urnebes od smeha.Hvala Bogu pa je flaša bila plastična,možda bi bilo i povređenih.A pas je navukao traumu, danima nije hteo ni da priviri u kuću.

        Pre nekog vremena pade njemu na pamet da bi opet mogao da pravi bozu na šta sam mu ja rekla da nemam ništa protiv ali samo van naseljenog mesta,pošto sam ja mesecima posle toga nalazila po ćoškovima ostatke njegovog čarobnog napitka.

        Eto tako dragi moji čitaoci,ako imate tako nekog talentovanog u kući ipak držite stvar pod kontrolom ma koliko da ga volite.Nikad se ne zna na šta to može da izađe.Ovo je naravno bio besplatan savet.

        U zdravlje!

        Imam ja jednu držeću gospođu u komšiluku koja se proglasila za moju rođaku.Otprilike ono,od moje strine ujninog ručnog devera svastika.Blizak rod nema šta.E ona zahvaljujući tom našem srodstvu ima slobodu,što mi je fino objasnila,da mi povremeno udari kragnu.To radi na dva načina.Prvo ću vam opisati onaj za mene "draži".To je presretanje.Vraćam se ujutru sa dežurstva,umorna.Idem preko pijace,vučem kese koje mi seku promrzle prste.Smrzla se k'o p.... jer su stručnjaci" pogodili" prognozu,a ja krenula prethodnog dana na posao i šta drugo da obučem ujutru.Prolazim pored njene zgrade,psujem u sebi sve po spisku,kad izleće ona ,postavila zasedu.Lepo se toplo obukla i krenula  da mi objašnjava kako je boli grlo i pita šta da radi.Taman da zine onde pored kontejnera pa još neko i da nas vidi,da se čudi narod,ja je zaustavim."Aman bre  Daro, idem s posla,smrzla sam se,nervozna sam,otpadoše mi ruke,dođi sutra na posao kod mene,šta sad da ti radim ovde na ulici.I pobegoh!

        Tako  ona preferira više drugi način,a to je dolazak na vrata.Ne mogu da joj uteknem,po sistemu"blago gostima mogu da odu kad hoće".Neće da uđe u kuću,ja je ponudim,ipak rod smo,ali ona neće ,kaže neće dugo.E to njeno "neće dugo" bez pola sata ne počinje.To je uvek neka egzotika tipa boli je ušna školjka,pa dal 'oće reuma u uvo?A ja ,neće Daro sigurno si nezgodno spavla pa si ga priklještila,i tu meni misli odlutaju ,ona priča,priča,priča,ja se mislim kud me jeba đavo da odem na medicinu sa jezičkog smera,ona zinula pokazuje mi neki krnji zub,ja kažem da ide kod zubara,kragna se steže,ja se smrzavam na vratima,ona u dvorištu,neće da uđe ,da ne smeta,fina žena.

         Donesem ja odluku i ukućanima izdam naređenje.Kad naiđe Dara,a vidi se kroz prozor,izlaze muž ili ćerka i kažu da ja nisam tu.Otišla negde,odselila se,malopre umrla ,nek puste mašti na volju.Elem,dođe ona.Moj muž je opazio i onako unezvereno dao uzbunu.Ja bez glasa,da mi pročita sa usta, dam znak da nisam tu.On otvori vrata i finim,umilnim glasom kaže da nisam tu,otišla sam sa drugaricom.Ali,pošto imamo jedno veliko ogledalo meni padne na pamet da me možda ne ugleda u njemu,pa se k'o komandos bacim sa troseda na pod i četvoronoške pobegnem u kuhinju.Pošto i tamo imamo prozor,da me ne ugleda ja ostanem u toj pozi i slušam.Ona davi mog muža i objašnjava mu što mene traži.On jadan viče "aha",ne zna kud će pa je na kraju posavetuje da dođe kod mene na posao tako je najbolje.E sad ona uvek ponese nešto.To je uvek neki "specijalitet" tipa ukočene palačinke,dzem od koznakadnapravljen i tako.Unosi on u kujnu šerpu i daje mi:"Evo donela ti tetka Dara",šapuće.A u šerpi četiri pihtije u sredini,a okolo grancle.Još samo da je nalila mlekom pa k'o za prasiće.Pošto ne volim slatke pihtije,a ni grancle sa mirisom belog luka,ja onako četvoronoške izručim to u kantu ispred mene pa mu vratim šerpu.Čujem njega kako se zahvaljuje na poslatku i još se izvinjava što nije oprao šerpu.Fini čovek,šta da vam kažem,umela sam da izaberem.I tako,dragi moji ,to vam je bilo ravno vojnoj vežbi pod nazivom Dara tamoneke godine.

         Baš mi malopre muž kaže da je video  jutros na pijaci,udarila kragnu nekom čoveku pa davi li davi.Samo da je ne prizovem ovom pričom, opet će morati jadnik da laže.

         Dragi moji ja se pišući ismejah po stoti put  samoj sebi.Neka i vama ovaj divan sunčan dan počne smehom.Ovaj put biće bez besplatnog saveta.Posle ovakvog sećanja ništa mi "pametno" ne pada na pamet.Ne zamerite.

         U zdravlje!

        Imam ja jednu držeću gospođu u komšiluku koja se proglasila za moju rođaku.Otprilike ono,od moje strine ujninog ručnog devera svastika.Blizak rod nema šta.E ona zahvaljujući tom našem srodstvu ima slobodu,što mi je fino objasnila,da mi povremeno udari kragnu.To radi na dva načina.Prvo ću vam opisati onaj za mene "draži".To je presretanje.Vraćam se ujutru sa dežurstva,umorna.Idem preko pijace,vučem kese koje mi seku promrzle prste.Smrzla se k'o p.... jer su stručnjaci" pogodili" prognozu,a ja krenula prethodnog dana na posao i šta drugo da obučem ujutru.Prolazim pored njene zgrade,psujem u sebi sve po spisku,kad izleće ona ,postavila zasedu.Lepo se toplo obukla i krenula  da mi objašnjava kako je boli grlo i pita šta da radi.Taman da zine onde pored kontejnera pa još neko i da nas vidi,da se čudi narod,ja je zaustavim."Aman bre  Daro, idem s posla,smrzla sam se,nervozna sam,otpadoše mi ruke,dođi sutra na posao kod mene,šta sad da ti radim ovde na ulici.I pobegoh!

        Tako  ona preferira više drugi način,a to je dolazak na vrata.Ne mogu da joj uteknem,po sistemu"blago gostima mogu da odu kad hoće".Neće da uđe u kuću,ja je ponudim,ipak rod smo,ali ona neće ,kaže neće dugo.E to njeno "neće dugo" bez pola sata ne počinje.To je uvek neka egzotika tipa boli je ušna školjka,pa dal 'oće reuma u uvo?A ja ,neće Daro sigurno si nezgodno spavla pa si ga priklještila,i tu meni misli odlutaju ,ona priča,priča,priča,ja se mislim kud me jeba đavo da odem na medicinu sa jezičkog smera,ona zinula pokazuje mi neki krnji zub,ja kažem da ide kod zubara,kragna se steže,ja se smrzavam na vratima,ona u dvorištu,neće da uđe ,da ne smeta,fina žena.

         Donesem ja odluku i ukućanima izdam naređenje.Kad naiđe Dara,a vidi se kroz prozor,izlaze muž ili ćerka i kažu da ja nisam tu.Otišla negde,odselila se,malopre umrla ,nek puste mašti na volju.Elem,dođe ona.Moj muž je opazio i onako unezvereno dao uzbunu.Ja bez glasa,da mi pročita sa usta, dam znak da nisam tu.On otvori vrata i finim,umilnim glasom kaže da nisam tu,otišla sam sa drugaricom.Ali,pošto imamo jedno veliko ogledalo meni padne na pamet da me možda ne ugleda u njemu,pa se k'o komandos bacim sa troseda na pod i četvoronoške pobegnem u kuhinju.Pošto i tamo imamo prozor,da me ne ugleda ja ostanem u toj pozi i slušam.Ona davi mog muža i objašnjava mu što mene traži.On jadan viče "aha",ne zna kud će pa je na kraju posavetuje da dođe kod mene na posao tako je najbolje.E sad ona uvek ponese nešto.To je uvek neki "specijalitet" tipa ukočene palačinke,dzem od koznakadnapravljen i tako.Unosi on u kujnu šerpu i daje mi:"Evo donela ti tetka Dara",šapuće.A u šerpi četiri pihtije u sredini,a okolo grancle.Još samo da je nalila mlekom pa k'o za prasiće.Pošto ne volim slatke pihtije,a ni grancle sa mirisom belog luka,ja onako četvoronoške izručim to u kantu ispred mene pa mu vratim šerpu.Čujem njega kako se zahvaljuje na poslatku i još se izvinjava što nije oprao šerpu.Fini čovek,šta da vam kažem,umela sam da izaberem.I tako,dragi moji ,to vam je bilo ravno vojnoj vežbi pod nazivom Dara tamoneke godine.

         Baš mi malopre muž kaže da je video  jutros na pijaci,udarila kragnu nekom čoveku pa davi li davi.Samo da je ne prizovem ovom pričom, opet će morati jadnik da laže.

         Dragi moji ja se pišući ismejah po stoti put  samoj sebi.Neka i vama ovaj divan sunčan dan počne smehom.Ovaj put biće bez besplatnog saveta.Posle ovakvog sećanja ništa mi "pametno" ne pada na pamet.Ne zamerite.

         U zdravlje!

      Kako sam ja poznati stručnjak za rad na računaru,prethodnu priču sam objavila na pola.Kako sam zeznula stvar pojma nemam,ali setiću se ako vama zatreba da i vi zeznete nešto.Elem,krenu tako naši penzioneri,a bogami i mladice,dobrovoljni davaoci krvi i urina,a sve u cilju provere da ih nije napala kakva egzotična bolest tokom zime,a oni ne znaju.Ništa ih ne može zaustaviti.Nema veze što nemaju nekih novih tegoba,ipak da oni provere za svaki slučaj.I obavezno najviše vole to da rade pred Prvi maj i Uskrs.Kao da je smak sveta posle praznika ili možda pred praznik delimo eliksir mladosti.E sad ima tu nešto čega se ja nisam setila.

      Kaže meni jedna penzionerka:"Kuku dete,što je ovolika gužva,šta su navalili?" I odmah sama odgovara:"Došli, mere pritisak,da vide jel mogu da dekljošu sad za praznik.Daj mi dete lekovi pa  da begam.Ovo sve poludelo!"

      Znači u tom grmu leži zec!Provera pred "dekljosanje"(krkanje,ždranje,nazovite to kako hoćete).

       I tako svakog proleća oni se meni ukake u merak.Samelju me,jedva se dovlačim kući,pa proleće nekako proleti i  promiriše pored mene.Sad k'o ozeb'o sunce čekam  neradne dane da se odmorim,a do tada uživajte u proleću i za mene.

        I kako da vas ostavim bez besplatnog saveta?

         Ako slučajno ostarite  i u šetnji sretnete svog doktora,nikako se ne trudite da budete brži od njega.Pogotovo ako je on mlađi trideset godina od vas.Ovo nema veze sa prolećem,važi za sva godišnja doba.

         u ZDRAVLJE!
 

        Kod mene su proleće i leto uvek u trci za prvo mesto.Volim i jedno i drugo doba godine.Proleće volim  zbog toga što je zima prošla i srce mi igra jer ide leto.Najviše ga volim zbog mirisa.Prvo miris mladog lišća koje se nekako odjednom,preko noći pojavi,prosto zavrišti.Onda miris piskavca koji cveta i vrati me u nezaboravno detinjstvo.Pa miris mlade trave i jorgovana.  I sve to ludo pomešano u vazduhu.Onda navale sećanja.

        Na put do škole i nazad.Obuvanje dokolenica.Obožavala sam dokolenice.Mislila sam da ću ih nositi celog života i čudila se ženama što ih ne nose kad tako lepo stoje.Kupovina sandala.Uvek sam više volela da idem sa mamom,puštala me da biram.Obavezno sam birala one što lupkaju kad idem,guma nije dolazila u obzir.Kupovao se nov lastiš.Neke su govorile lastiž.Baba da pare za dva metra,a resto se vadi iz gaća koje su prešle u krpe za prašinu.Nema rasipanja.

       Onda naravno,slet.Prvo probe,pa gubljenje časova,pa šivenje sletske haljine.Materijal sečen na meru haljine kupuje se u robnoj kući Beograd.Joj što sam sve to volela i unpred se radovala.A pre toga Prvi maj.Priredba.Vatromet,kolektivno ludilo,redovi na kasama.Obavezna jagnjetina,mladi luk,zelena salata i torta sa šamom od ulupanih belanaca.Godinama je vodila čuvena Vasina torta.Dan pred praznik orila se ulica od zvečanja žica za mućenje.Pa Uskrs.Baba farba jaja u lukovini i crveno,pa se razmenjuju šerpe sa bojom preko ograde sa komšijama.Čuju se zvona sa crkve u ponoć.I dan danas obožavam uskršnja jaja i radujem se k'o malo dete.I moj Poni bicikl .Deda mi ga kupio baš jednog proleća.

       A onda jun,procvetaju lipe i ceo grad kao da je potopljen u lipov čaj.Toplo i mirisno.

       Odavno,moja proleća nisu više tako romantična.

        Sada,svakog proleća  kreće "prolećni sistematski".Krenu naši penzioneri,a bogami i mladice,dobrovoljni  davaoci krvi i urina.Sve u cilju provere&

      Mi smo definitivno u zemlji čuda.Kakva  Alisa,to je ipak bajka,a ovo je najstvarnija stvarnost!Ovo što smo danas doživeli moj muž i ja moram odmah da podelim sa vama,pa da se čudite i da vidite gde živimo.

      Da ne dužim dalje prelazim na stvar.Rešio moj muž pre nekolko meseci da sudu u našem gradu podnese zahtev za rehabilitaciju svog dede po majci koji je posle rata proglašen za narodnog neprijatelja i streljan,da bi mu bila konfiskovana imovina,fabrika u Leskovcu, neke kuće,novac iz banke itd.A sve to a propo obećanja naše vrle nove vlasti da će vratiti imovinu otetu na taj način.Znate ono "oteto prokleto" i ti fazoni.Glasajte za nas,a mi ćemo posle....Odnese na sud presudu iz 45.godine,sud dobije kopiju iz arhiva Srbije,sve ko šećer.Ali,ne lezi vraže,traži sudija da dedu oglasimo mrtvim.Nije to dovoljno što postoji presuda na smrt streljanjem,što je čovek nestao i nikad se nije pojavio,ne zna mu se grob..Kaže sudija ,možda je pobegao sa streljanja.Dobro,možda, mada je malo verovatno al' ajde nek je pobegao i preživeo.Ali deda je rođen 1902.god.Pre neki dan je napunio 106 godina,mašala!Tako mi danas poranismo što kaže naš narod,na sabajle i odosmo u Leskovac da proglasi sud dedu za mrtvog,mora tamo jer je tamo rođen.Izvadismo i krštenicu.Ljubazna službenica nauči nas da navedemo kao svrhu izdavanja,vađenje zdravstvene knjižice(za pokojnika,al nema veze,ima čovek pravo).

     E sad leskovački sudija traži da moj muž nađe dva svedoka,koji po našem proračunu treba da imaju najmanje osamdeset i kusur godina,a da su videli da je streljan.Poznato je da je vlast vodila svedoke da gledaju,kad bi se zezali,a možda su  živi i oni što su streljali pa da  sad dođu na sud  i lepo kažu jeste,mi smo ga ubili.E sad šlag na torti.Dok ne nađe svedoke,mora dedi da se odredi staratelj.To nikako ne može da bude moj muž jer je on zainteresovana strana,nego je morao da ode u centar  za socijalni rad,preko puta suda,da im da zahtev da odrede dedi staratelja,nekog od njihovih službenika.Staratelja mrtvom dedi,koji i da je živ ima tačno sto šest godina i mesec dana,i nigde ga nema!

     I da vas ne davim dalje,kad je on to meni ispričao,ja sam samo uspela da kažem da sačeka malo i da počne iz početka.Kao da mi je ispričao odlomak iz nekog romana Efraima Kišona.Nisam mogla da verujem da je to stvarnost.Svakoga dana vidim neku glupost,pročitam,čujem,ali ovo što se nama dogodilo danas je definitivno nešto najgluplje do sada.Koji je zakonodavac,da ne kažem mudrac izmislio da određuje staratelja mrtvom čoveku!?.

     Kad smo preživeli prvi šok,moj muž uz dva Caffetina,onda je krenulo zezanje."Ćuti kad ti nisu uvalili nekog dedu ,kao tvoj je,našli ga oni,u fazonu,evo deke,ko kaze da je mrtav!?To je bio onaj histeričan smeh,tačno ljudi nezdravo,kad nas šlog nije strefio!Sad se nešto mislim da l' da mu izvadimo tu zdravstvenu knjžicu,možda se on i pojavi?

     Eto,dragi moji čitaoci,nije ovo bilo iz rubrike Zabavnika,verovali ili ne,nego jedan dan u mom životu.Dvoglavi Arapin je mila majka za ovo danas!

     U zdravlje!
 

      Mi smo definitivno u zemlji čuda.Kakva  Alisa,to je ipak bajka,a ovo je najstvarnija stvarnost!Ovo što smo danas doživeli moj muž i ja moram odmah da podelim sa vama,pa da se čudite i da vidite gde živimo.

      Da ne dužim dalje prelazim na stvar.Rešio moj muž pre nekolko meseci da sudu u našem gradu podnese zahtev za rehabilitaciju svog dede po majci koji je posle rata proglašen za narodnog neprijatelja i streljan,da bi mu bila konfiskovana imovina,fabrika u Leskovcu, neke kuće,novac iz banke itd.A sve to a propo obećanja naše vrle nove vlasti da će vratiti imovinu otetu na taj način.Znate ono "oteto prokleto" i ti fazoni.Glasajte za nas,a mi ćemo posle....Odnese na sud presudu iz 45.godine,sud dobije kopiju iz arhiva Srbije,sve ko šećer.Ali,ne lezi vraže,traži sudija da dedu oglasimo mrtvim.Nije to dovoljno što postoji presuda na smrt streljanjem,što je čovek nestao i nikad se nije pojavio,ne zna mu se grob..Kaže sudija ,možda je pobegao sa streljanja.Dobro,možda, mada je malo verovatno al' ajde nek je pobegao i preživeo.Ali deda je rođen 1902.god.Pre neki dan je napunio 106 godina,mašala!Tako mi danas poranismo što kaže naš narod,na sabajle i odosmo u Leskovac da proglasi sud dedu za mrtvog,mora tamo jer je tamo rođen.Izvadismo i krštenicu.Ljubazna službenica nauči nas da navedemo kao svrhu izdavanja,vađenje zdravstvene knjižice(za pokojnika,al nema veze,ima čovek pravo).

     E sad leskovački sudija traži da moj muž nađe dva svedoka,koji po našem proračunu treba da imaju najmanje osamdeset i kusur godina,a da su videli da je streljan.Poznato je da je vlast vodila svedoke da gledaju,kad bi se zezali,a možda su  živi i oni što su streljali pa da  sad dođu na sud  i lepo kažu jeste,mi smo ga ubili.E sad šlag na torti.Dok ne nađe svedoke,mora dedi da se odredi staratelj.To nikako ne može da bude moj muž jer je on zainteresovana strana,nego je morao da ode u centar  za socijalni rad,preko puta suda,da im da zahtev da odrede dedi staratelja,nekog od njihovih službenika.Staratelja mrtvom dedi,koji i da je živ ima tačno sto šest godina i mesec dana,i nigde ga nema!

     I da vas ne davim dalje,kad je on to meni ispričao,ja sam samo uspela da kažem da sačeka malo i da počne iz početka.Kao da mi je ispričao odlomak iz nekog romana Efraima Kišona.Nisam mogla da verujem da je to stvarnost.Svakoga dana vidim neku glupost,pročitam,čujem,ali ovo što se nama dogodilo danas je definitivno nešto najgluplje do sada.Koji je zakonodavac,da ne kažem mudrac izmislio da određuje staratelja mrtvom čoveku!?.

     Kad smo preživeli prvi šok,moj muž uz dva Caffetina,onda je krenulo zezanje."Ćuti kad ti nisu uvalili nekog dedu ,kao tvoj je,našli ga oni,u fazonu,evo deke,ko kaze da je mrtav!?To je bio onaj histeričan smeh,tačno ljudi nezdravo,kad nas šlog nije strefio!Sad se nešto mislim da l' da mu izvadimo tu zdravstvenu knjžicu,možda se on i pojavi?

     Eto,dragi moji čitaoci,nije ovo bilo iz rubrike Zabavnika,verovali ili ne,nego jedan dan u mom životu.Dvoglavi Arapin je mila majka za ovo danas!

     U zdravlje!
 

       Smejem se stalno i mnogo,slatko i zarazno.Zato valjda ljudi vole da se druže samnom.A i ja volim kad se oko mene smeju.To me oslobađa od stresa.Nisam ja izmislila rupu na saksiji,o tome možete sad pročitati u svim novinama.Mislim o oslobađanju od stresa,a ne o rupi.Kad mi daju kompliment kako dobro izgledam za svoje godine( cifru podignite za deset,efekat će biti veći) i pitaju me kako to postižem,ja kažem da je tajna u tri S .San,smeh i seks.Pročitam pre neki dan u novinama  to i sačuvam  stranu.Tri dana sam mahala  ponosno familiji i kolegama kako im ja  to govorim  stalno,a oni se smeju i ne shvataju me ozbiljno.E sad kad  hoću da budem uobražena,onda dodam i četvrto S.To je početno  slovo mog imena .Sad kad sam se ishvalila pred čitaocima svojim izgledom i "velikom"pameću,da se vratim na temu.

      Smeh je moja potreba.Možda zato što sam oduvek bila okružena duhovitim ljudima.Prvi pored mene je bio moj otac.Bio je profesor fiskulture,posleratni difovac,mangup starog kova,pun štoseva i fazona.Umeo je da se zeza i na svoj i na tuđ račun,nikad zlonamerno.I sada se njegove kolege sećaju nezaboravnih zimovanja kad su se sa njim, kako oni kažu ,ludo provodili.Na letovanja smo uvek išli sa bulumentom prijatelja koji su znali da je provod zagarantovan.

      Tako sam vam ja,dragi moji čitaoci na smehu odrasla.Kao oni stari kad kažu,"ja sam ti dete odrast'o na proji".Valjda sam ponela te gene od oca,tako da sam vam vazda rasprodata kad je neko željan dobrog zezanja i smeha.E sad,malo sam sklona i crnom humoru,primetili ste to ,ali i on mi nekako dobro stoji,ističe mi oči,kao što me psovke otvaraju u struku.

      Sada ću vam pokazati kako taj crni humor izgleda.Upozorenje za one koji su mlađi od trinaest godina i one sa tanjim živcima,da ovaj pasus preskoče.

       Danas na poslu,na pauzi,onako uz kafu, ne znam kako dođosmo do teme moje sahrane.Navikli smo svi da lupetamo u tom fazonu valjda zbog prirode posla.Inače dobro ste pro%u

     Danas malo o bjama.Crvena je definitivno moja omiljena boja,i kad je u modi i kad nije.Uvek sam u gomili stvari pronalazila nešto crveno,modni detalj,deo odeće.Moja pokojna majka bi samo pogledala i prokomentarisala  :"Bože dete,ti k'o bik na crveno."Moja zimska jakna uvek mora da bude crvena.Kažu  "crveno na radost".Ne mogu da kažem da sam imala puno radosnih događaja  u životu,pa sam verovatno podsvesno želela da ih privučem tom bojom.

     Onda je naišao onaj ružni period u životima svih nas.Ratovi,mobilizacija,inflacija,bombardovanje,znate već i sami.I ja polako,neprimetno počnem da potiskujem moju omiljenu crvenu.Ne namerno,nego onako prema raspoloženju valjda,spontano.Počnu dve ,tri teget stvari i onda crno,crno,crno.Kao najpraktičnije je,a u stvari nekako se najbolje u tome osećam.Kad čovek nešto radi svakoga dana onda mu to postane normalno,pa sam i ja svakoga dana bila u crnom.

    Ne bih ja to ni prmetila,ali opet moji pacijenti.I oni nas analiziraju,kao đaci profesore,šta da se radi, srećemo se stalno.Pita mene jednoga dana pacijentknja :"Doktorka ko vam je umro?" Ja onako začuđeno:"Niko,hvala Bogu,a što pitate?" "Pa vidim stalno ste u crnom,pa mislim..." "Ma ne ,to onako slučajno",promrljam ja.Tu ona mene malo prodrma.Pogledam ja kod kuće,u mom ormanu kao da su se naselili gavrani.I rešim da okrenem stvar.Medjutim dok nisam obnovila garderobu i dok se po vojnim naseljima nije pročulo  da mi niko nije umro,na pitanje što sam u crnini imala sam spremna dva odgovora,nekako je nezgodno oćutati.Obučem se onako po navici i vidim šta sam uradila tek kad stignem na posao.A odgovarala sam sa "ma žalim samu sebe" i "prešlo mi sa duše na garderobu".Nekako sam se tako glupo i osećala,ko razume razumeće.

    Počnem ja da ubacujem bele stvari i da pravim crno beli svet,isto sam se osećala bljak,ali sam izbegla nezgodna pitanja.Pravo da vam kažam pomalo sam se uplašila da ne naslutim neku nesreću,što bi rek'o naš narod.
     Za svo to vreme moja crvena je čučala negde na dnu moje duše i mog ormara i kad je iskočila osvojila me za sva vremena.Bela i crna se tu mešaju samo da ne izgledam kao hodajući paradajz.

     Besplatan savet na kraju,ako volite crvenu boju,obožavate je ,nemojte slučajno da obojite zidove u crveno.Slučajno sam imala priliku to da vidim.Malo je falilo da dobijem epileptični napad od zelenog adama i plavog džempera naše domaćice.Inače stan je iznajmljen pa nisu smeli da ga prekreče,pobegli su na kraju.

      U zdravlje! 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Priča o čarobnjaku
• "Moji su drugovi...
• Posveta
• Rezon
• Knjiga lica
• Šta reći ?
• Ušteda
• Kako do penzije
• Jadna braća žalosna im majka
• Droga

• Generalna [62]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom